(аутор М. Д'Елиа) Францесцо Спеццхиа ди Либеро направио је занимљив уводник о причи која утиче на предлог подсекретара М5С Вито Црими да декретом између септембра и октобра жели да укине ред новинара. Црими је најавио да би институција која се уредбом сматра бескорисном могла да буде укинута, јер је то "тело неадекватно променама и динамичности професије која се брзо развија". Укидање Реда, истиче Спеццхиа ди Либеро, фиксација је М5С, па чак и пре радикала који су то покушали '97., А да никада нису постигли потребан кворум. Гриллини је, с друге стране, први пут покушао да га укине, потписом 2013 сенатора; али пројекат је био неуспешан због закона Инпги (законодавства Института за добробит новинара) и закона издавачке службе Мисе. Тачка гледишта је другачија и прихватљива. Нико не би ставио вето на то да италијанско издаваштво треба освежење. Али укидање система успостављеног 1963. године чији је задатак „функција надзора и заштите рада чланова“ је друго питање. Као што Миррорс с правом истиче, оно што је уништило ред је управљање унутрашњим пословима, често приближним и вођеним сентиментом. Али ово је прича свих италијанских тела и удружења, па затворимо их све ако би ово требало да буде образложење. Чињеница је да, ако извештач погреши, поред сопствене савести подлеже, као и сви, кривични законик и грађански законик. Ред, успостављен тек 1963. године са такозваним „законом Гонелла“, стога је паралелно тело са судским. Тада се чини „исправним“ да постоји тело које врши попис професионалаца у тој струци и води њихово усавршавање и ажурирање. Било би штетно за информације да не постоји Регистар који садржи ко може да се бави том професијом или ко има „право“ да може да прати и пише чињенице и догађаје са „формалном и интелектуалном искреношћу“ и да извештава јавно мњење. Приступ и регистрација у Реду новинара ни у ком случају нису једноставни и очигледни. Поред тога што „аб инитио“ има „чисту“ кривичну евиденцију, потребно је најмање две године похађати курсеве обуке, положити испите или написати око 100 „плаћених“ чланака у новинама. Укратко, нека врста минималног „одабира“. Ако је 1963. године постојала потреба за успостављањем Реда, данас је више него икад, можда поновним преиспитивањем неких унутрашњих правила, морална обавеза имати референцу за „оверу“ професионалаца штампане штампе. У свету у којем се лажне вести преплићу са правим и стварним вестима, јавно мњење често „збуњено“ мора да има право и бар прикривену илузију да иза чланка стоји професионалац. Осим гаранције новина, минимална потреба за очувањем је сазнања да постоји орган који „обрађује“ мноштво импровизованих колумниста.
Шта се дешава у другим земљама?
У Шведској сви имају карту (ако докажу да пишу у новинама), у Уједињеном Краљевству влада апсолутни либерализам у тој професији, ау Сједињеним Државама постоје закони о штиту, закони о штиту који бране једног новинара (акредитован као такве у његовим новинама), у Француској се ситуација мења. Тамо царте де прессе, картицу, додељује владино тело (још горе!); а у Ирској читава професија пролази кроз врло моћно саморегулаторно тело. Док у Швајцарској постоји рат новинских карата између три различита синдиката који их производе по ценама - читајте: конкурентне чланарине.
Дакле, реформе за побољшање су добродошле, али укидање поретка било би погрешно за многе професионалце, а посебно за Италијане. Можда би тада Россеау-ова метода такође изашла за „штампу“, метода која има одређени смисао за политичку приврженост, али би била неуспешна у информисању. Црими, размисли поново ...!
Ако је ово принцип, која је поента регистрације новина на Суду? Једноставан блог би био довољан.