Главних и још увек на снази је нешто више од четрдесет и у последње три године (2020-2022) процењује се да ће коштати државу најмање 113 милијарди евра (тачније 112,7). Реч је о бонусима које су увели углавном последња два руководиоца да би се изборили са негативним економским ефектима изазваним пандемијом и ратом у Украјини на неке производне секторе, породице, запослене и самозапослене. Анализу је извршила Канцеларија за студије ЦГИА.
Потрошња треба рационализовати
Не би било великодушно тврдити да је велики део овог новца бачен и још увек је бачен у ветар, помажући да се значајно повећа јавни дуг који је, у поређењу са појавом Цовида (2019), порастао за преко 21 процентни поен од БДП. Наравно, даване су и многе субвенције онима којима нису биле потребне, друге су уведене само да би се „прикупио“ моментални политички консензус. Све тачно: чак и ако треба нагласити да су многе од ових аномалија утицале и на друге европске земље. Ипак, сматрамо да је дошло време за рационализацију потрошње. Економски и социјални сценарио који се формира је све суморнији, а да не говоримо о томе да ће до краја ове године бити исцрпљене мере откупа државних обвезница од стране Европске централне банке и да ће исте, после нагле инфлације, највероватније бити принуђен да подиже камате. Мере које би могле да погоршају стабилност наших јавних рачуна. Стога, с обзиром на то да Драгијева влада не изгледа вољна, бар за сада, да прибегне варијацији буџета како би повратила ресурсе неопходне за давање кисеоника нашој привреди, остаје само да смањи текућу потрошњу како би се барем опоравила један велики део ресурса потребних за суочавање са економским ванредним ситуацијама последњих месеци. У ствари, друге путеве је тешко пратити; од борбе против утаје пореза, највећи приходи које успевамо да повратимо сваке године су веома ограничени и могуће повећање прихода кроз прилагођавање пореза навише не би било изводљиво. Публика бонуса, стога, треба да буде најпажљивија да би се постигао горе поменути циљ. Другим речима, само „маказењем“ издатака за бонусе могли бисмо да пронађемо неопходно покриће за подстицање нових економских политика експанзивне природе да се супротставе, на пример, високим рачунима и порасту инфлације.
Најскупљи је бивши Ренци
Најскупљи за јавну касу је некадашњи Рензи бонус: у трогодишњем периоду 2020-2022 утрошен износ износиће 28,3 милијарде евра. Уведена 2014. године, од 2020. Влада Контеа ИИ је подигла ову меру на 100 евра. Накнада која се исплаћивала месечно у платама запослених са нивоом примања који се током година кретао око 28 хиљада евра. Од марта ове године износ исплаћених мера запосленима је драстично опао, чак и ако се то надокнађује ревизионим механизмима уведеним реформом ИРПЕФ-а који, међутим, не кажњавају раднике економски. Бонус, онај Ренци, који је служио за смањење плата Италијана, са циљем да се повећа потрошња домаћинстава. Једнако скупи су били и бонуси за изградњу; према подацима Управе за приходе, од почетка 2020. до краја 2021. коштали су државну касу нешто мање од 25 милијарди евра. Иако је барем делимично надокнађен повећањем опорезивања екстрапрофита које обрачунавају компаније у енергетском сектору, укупан трошак социјалног бонуса износи 22 милијарде евра који је, уведен у другој половини 2021. године и неколико пута продужен/појачан. такође у овом првом делу 2022. користи се за смиривање повећања рачуна за струју и гас, посебно за породице са ниским примањима и енергетски интензивна предузећа. Подједнако тежак је био трошак за заједницу од 110% супер еко-бонуса; ступио на снагу јула 2020. године ради подстицања енергетске преквалификације нашег стамбеног фонда, од 31. марта ове године коштао је јавни буџет, према ЕНЕА, 21,1 милијарду евра.
Морамо да убрзамо „декалажу“ изградње бонуса и да неки стигну до краја
Од приближно 113 милијарди евра трошкова држави, колико је проценила ЦГИА, 46 милијарди се може приписати бонусима који се врте око грађевинског сектора. Наиме, према подацима Управе за приходе, у двогодишњем периоду 2020-2021. износ кредитних трансфера и попуста по фактури износио је:
- 13,6 милијарди евра за фронтални бонус;
- 5,5 милијарди евра за еко-бонус;
- 4,9 милијарди евра за реструктурирање;
- 0,9 милијарди евра за сеизмабон;
- 0,01 милијарду евра за станице за пуњење.
Овим износима који укупно износе 24,9 милијарди морамо додати и одбитке за завршене грађевинске радове који су користили супер еко бонус од 110%. Према подацима ЕНЕА, на дан 30. априла 2022. године терет за државу износио је 21,1 милијарду евра. Дозволите да будем јасан, нико не игнорише улогу коју су бонуси имали последњих година у поновном покретању изградње, извлачењу подземља и побољшању енергетске ефикасности наших домова; Боже сачувај. Међутим, уверење да се прекомерно трошило и „дрогирало“ тржиште зграда/биљки је веома распрострањено.
Узмите у обзир, на пример, да је бонус за реструктурирање – првобитно са пореском стопом одбитка насталих трошкова од 41 одсто – уведен пре 24 године, односно 1998. Због чињенице да су нашој земљи апсолутно потребна јавна средства да би се изборила са са хитним ситуацијама у овом тренутку – као што су цена рачуна за енергију, скок инфлације и раст цена сировина – новац се може повратити само смањењем јавне потрошње, или постепеним ограничавањем сезоне бонуса и субвенција дат киши, често чак и онима који не би имали потребе.
У грађевинском сектору, истина, декалаж је већ програмиран од стране законодавца, али још увек преспоро. Уместо тога, треба да убрзамо смањење пореских олакшица и, барем за неке, дођемо до њихове нуле, чиме се стане на крај дисторзији дистрибуције коју су покренули многи стручњаци: супер еко-бонус од 110% и многи други подстицаји су доказани да буде регресиван, односно да је имао користи, посебно, до виших доходовних разреда који су, више од осталих, имали користи од ових „попуста“.