Муниција звана Цбу, ово је конвенционална скраћеница, заправо су велики контејнери (неки достижу и 600 килограма), који се, лансирани са максималне висине од 20 стопа, отварају у ваздуху. Њихов терет чине мале бомбе, величине тениских лоптица, које стижу на тло закачене за падобран. То су смртоносни објекти који се спуштају према циљевима које носи вјетар и у 5% случајева остају неексплодирани, баш попут протупјешачких мина. Да би избегла колатералну штету, о којој извештавају невладине организације у ратним позориштима, америчка војска се опремила Цбу 105, који су опремљени софтвером Вмцд (Тхе Винд Цоррецтед Мунитион Дисперсер) који их може усмерити према покретним циљевима ограничавајући проценат грешке на домет од 10 метара.
Осим софтвера, касетне бомбе сигурно нису ништа ново у посљедњих сат времена. Коришћени су у свим недавним сукобима, од Авганистана до Косова, али и у Анголи, Ираку, Мозамбику, Чеченији. Према процјенама Међународног Црвеног крста, у првом заливском рату 1991. повријеђено је или убијено више од 4.000 Ирачана, погађајући најмање 80 америчких војника.
Касетне бомбе имају променљиву експлозивну моћ у зависности од броја бомби које могу да носе. На пример, они који се користе у Ираку су три типа: поред горе поменутог ЦБУ 105 (тежина: пола тоне; капацитет: до 40 мини-уређаја), ЦБУ 58 (тежина: до 360 килограма; капацитет до до 650 уређаја) и Цбу 87б (тежина: до 450 килиограма; капацитет: до 200 уређаја). Испуштена "јаја" могу се простирати на површини од чак 80 квадратних метара.