Изненађени што, највероватније, нећемо моћи да потрошимо сав новац предвиђен ПНРР? Канцеларија за истраживање ЦГИА није и ова „свест“ потиче из претпоставке: историјске тешкоће наше земље да искористи сав новац који нам стиже из Брисела. Што се тиче кохезионих фондова, на пример, има доста оних који се односе на седмогодишњи период 2014-2020. које до краја ове године ризикујемо да изгубимо, иако хипотетички годишњи издаци неопходни за улагање свих расположивих средстава на терену износи само 9 милијарди евра. Бавећи се ПНРР-ом истим приступом који је управо илустрован, између 2023. и 2026. године мораћемо да потрошимо у просеку 42 милијарде евра годишње да бисмо могли да спроведемо све пројекте предвиђене планом. Цифра, ова друга, 4,5 пута већа од претходне. Очигледно је да ће постизање овог циља бити готово немогуће.
• Поређење
Уђимо у меритум. Од 64,8 милијарди евра европских кохезионих фондова стављених на располагање Италији у периоду 2014-2020, од чега 17 из националног суфинансирања, тек нешто мање од половине (29,8) остаје нам да потрошимо. Ако то не урадимо до краја ове године, неискоришћени део мора да се врати. Ово је још једна демонстрација да се наша земља веома бори да у предвиђеним роковима потроши новац који нам је ставила на располагање ЕУ. Ако, пак, успемо да то урадимо, чисто теоретски, као да смо сваке године од ових седам година потрошили 9 милијарди евра. Са ПНРР, с друге стране, између 2021. и 2026. мораћемо да уложимо 191,5, што је једнако просечној потрошњи која омогућава укупно коришћење 42 милијарде евра годишње у периоду 2023-2026. Па, ако се, као што смо рекли горе, мучимо да уложимо 9 фондова ЕУ годишње, како ћемо потрошити чак 42 са ПНРР-ом, или 4,5 пута више?
• У Италији радови трају целу вечност
Према подацима Банке Италије1, за средњу инвестицију од 300 хиљада евра, у нашој земљи средње трајање изградње објекта је 4 године и 10 месеци. Фаза пројектовања2 траје нешто више од 2 године (што је 40 одсто укупног трајања), задавање радова траје 6 месеци, а за извођење и испитивање је потребно више од 2 године. За инвестицију од пет милиона евра, пак, рок изградње је 11 година. У нади да ће нови кодекс набавки и реформе које ће утицати на нашу јавну управу значајно скратити ова времена, међутим, јасно је да у наредна 44 месеца тешко да ћемо моћи да приземљимо све пројекте предвиђене ПНРР.
• Кашњења и за Олимпијске игре Милано-Кортина 2026
У контролној соби одржаној у Венецији 27. фебруара у Палаци Балби, седишту Регионалног већа, показало се да 20 одсто првобитно планираних радова неће бити завршено пре почетка Зимских олимпијских игара Милано-Кортина (фебруар 2026.). У Венету, на пример, варијанта Кортине, а вероватно и Лонгаронеа (БЛ) тешко да ће бити завршена. У Ломбардији, с друге стране, угрожена су варијанта Тресцоре - Ентратицо (БГ) и Верцураго (ЛЦ), дуж новог пута Леко-Бергамо. Укратко, код нас је поштовање рокова изградње великих инфраструктура увек веома тешка операција. Штавише, повећање трошкова сировина и инфлација погоршали су ситуацију; често се кашњење акумулирано у последње 2 године такође може приписати овим повећањима која нису дозволила уступање радова или напредак истих, а самим тим и почетак или завршетак градилишта у унапред утврђеним роковима.
• ПНРР: много инвестиција, али ниска профитабилност
Наш ПНРР се састоји од 235,6 милијарди евра, од којих се 191,5 приписује Фонду за опоравак, 30,6 допунском фонду и осталих 13,5 милијарди РЕАЦТ-ЕУ. Од ових 235,6 милијарди, 52,6 биће уложено у „постојеће пројекте”, односно већ планиране, док ће преосталих 183 отићи за финансирање „нових пројеката”. Дакле, у 2026. години раст БДП-а, године у којој ће се завршити радња Плана, требало би да буде за 3,6 процентних поена већи него у сценарију који би настао без ефекта додатних инвестиција. Прогноза, потоња, која је предвиђена у оптималном сценарију, односно да се инвестиције троше ефикасно, да су монетарни услови повољни и да нема негативних реперкусија на премију сувереног ризика. Услови за које нам, очигледно, нико не може потврдити да ће наступити. Ако је, с обзиром на оно што је објављено, општа слика била мање оптимистична, наш ПНРР претпоставља још 2 сценарија: просечан са растом БДП-а од 2,7 процената и низак са повећањем од 1,8 процената.
• Скроман ефекат на БДП
Анализирајући само оптимални сценарио, Канцеларија за истраживање ЦГИА наводи да ћемо у 183. години, у односу на 2026 милијарде инвестиција, имати структурно повећање БДП-а од око 70 милијарди, што ће резултирати мултипликатором БДП-а од 1,2. Резултат који није посебно узбудљив, ако се узме у обзир да, према студији Банке Италије, изградња јавних радова може имати важне реперкусије на економски раст једне земље ако је мултипликатор расхода јавних инвестиција између 1 и 2. Тачно је да би 1,2 процента које је Драгијева влада предвидела у ПНРР-у спадало у распон који је назначила Банка Италије, али је подједнако тачно да ћемо овај циљ постићи само ако све иде правим путем; нешто у шта многи посматрачи сумњају, с обзиром на хроничну неефикасност која карактерише велики део наше јавне управе, количину бирократије која је захватила земљу, историјску неспособност, као што смо рекли горе, да се потроше сва европска средства. Штавише, треба имати на уму да Италија не изазива велику поузданост у погледу макроекономских прогноза. Подаци Европског фискалног одбора (независног саветодавног тела Европске комисије) су немилосрдни: између 2013. и 2019. били смо земља која је направила највише грешака. Још један разлог за сумњу да ћемо успети да остваримо раст БДП-а од 3,6 одсто и, последично, да имамо мултипликатор од 1,2.