Уводник
Налазимо се у завршној фази преговора на Конференцији Уједињених нација о климатским променама, Цоп28, која је почела 30. новембра у Дубаију у Уједињеним Арапским Емиратима, а крајњи рок је одређен за 12. децембар. 197 страна, укључујући Европску унију, суочавају се са последњим изазовима да постигну коначни текст који ће постићи једногласни консензус.
Међутим, задатак је тежак за министре и делегате, са опречним ставовима о кључним питањима као што су Саудијска Арабија и Ирак, чланице ОПЕК-а, које су отворено изразиле своје неслагање у вези са напуштањем фосилних горива, означавајући тако кључну тачку Конференција која, међутим, жели да испоштује циљ Париског споразума из 2015. године, односно да ограничи просечно повећање температуре на 1,5 степени до 2100. године у поређењу са прединдустријским нивоима.
Тема фосилних горива представља срж споразума, а њено уврштавање у документ представљало би историјски догађај. Постепени излазак из производње угља, нафте и гаса научници виде као суштински пут, који одговорност за глобално загревање и последичне екстремне метеоролошке догађаје који погађају многе делове света приписују фосилним горивима створеним људским активностима, посебно утицај на мала острва која су у опасности да нестану.
Док чекамо нови нацрт који садржи праве формулације у вези са угљоводоницима, који може да постигне консензус страна, време истиче. Заједница праксе ретко је испоштовала своје рокове, али председник ЦОП28, Султан Ал Јабер, бивши извршни директор државне нафтне компаније Уједињених Арапских Емирата и шеф компаније за обновљиве изворе енергије, позвао је земље да заврше посао до сутра. Он је више пута истицао потребу за „историјским споразумом“, изјављујући да неуспех није опција.
ИСПИ увиди
Земље Залива, на челу са Саудијском Арабијом, планирају да повећају своје капацитете за вађење и прераду сирове нафте у наредној деценији за око десетину. Као што други блокови, Европа на челу, али и Сједињене Државе и Кина, обећавају да ће успорити, а затим и смањити своја улагања у сектор. Циљ је да се у потпуности искористе њене резерве нафте – више од половине глобалних ресурса – све док сирова сирова не добије тржиште и постепено се не замени. Лили Катар ради исто са природним гасом, повећање капацитета за течење и извоз за више од 60% до 2027. Чини се да је стратегија јасна: фаре Новчана уплата на угљоводоницима, све док траје, и тако у међувремену финансирају свој пут ка енергетској и економској транзицији, која намерава да их учини независним од прихода од фосилних горива. Ова логика укључује огромна улагања у технологију, услуге, туризам и на крају у фудбал.
Ново тржиште угљоводоника
Због тога би се државе које не успеју – или имају намеру – да се ослободе зависности од нафте и гаса нашле на још олигополнијем тржишту угљоводоника него што је то данас. Према прогнозама Међународне агенције за енергетику у најоптимистичнијем сценарију – оном који је неопходан да нас доведе до нето нулте емисије до 2050. – Блиски исток ће са 25% глобалне производње нафте и гаса данас прећи на 40% 2050. године, иако очигледно у мањим количинама. Гледајући бројке које се односе на извоз, проценти су још алармантнији: очекује се да ће тржишни удео земаља Залива и Ирана порасти на 65% до средине века. Према агенцији, они који ће посебно платити цену биће најкрхкије и најмање опремљене земље за енергетску транзицију. Ако Европа буде послата – не довољно, али брже од других – ка обновљивој будућности, а Сједињене Државе имају нафту и гас код куће, то ће пре свега бити земље у развоју пацифичке Азије које ће постати све више зависне од блискоисточног извоза. И стога од геополитичких ризика који карактеришу тај регион, а који се данас чине очигледним нашим очима као што се већ небројено пута дешавало од 1973. године наовамо.
Пријавите се на наш невслеттер!