Коронавирус: Поштовање оних који то не чине….

(аутор Јохн Блацкеие) Милан 28. марта 1944. Британско бомбардовање. 18 мртвих и 45 рањених. Милан 17. марта 2020. Коронавирус. Више од 200 смртних случајева у једном дану.

Не знам да се током рата, у време бомбардовања Милана, велика гомила радосно појавила на балконима других италијанских градова, да им отпева срце и покуша да истреби зло. Тих 18 погинулих у бомбардовању заслужили су поштовање и верујем да заслужују и поштовање 345 мртвих данас који су се широм Италије регистровали за коронавирус.

Јасно је да ће се подићи штитови свих оних импровизованих певача који су одлучили да глуме као да ништа није с балкона, али време које живимо је можда чак и озбиљније од онога што су наши деда и бака живели у прошлом рату. Да, јер данас објављени билтен Цивилне заштите не даје простора за друга тумачења: то је ратни билтен. 

На овом хипотетичком бојном пољу, хероји овог пута нису војници или пилоти авиона, али они су лекари, медицинске сестре, благајнице супермаркета и на крају, цео италијански народ који се, делимично из страха, а делом по избору, затворио код куће покушавајући да избегне ширење заразе и покушава да поштује - можда први пут - законе државе.

Суочен са немогућношћу да се нешто учини, суочен са људским границама, верујем да је једно од решења управо то да се млади људи покажу и науче дубоком осећају поштовања. Поштовање за оне жртве које немају лице, али које се свакодневно представљају испред нас у облику бројева. Одрасли, стари, млади и стари - део нас - нашли су се у битци у којој не би хтели да се боре преко ноћи и, нажалост, изгубљена година. Не можемо да певамо строфе Рина Гаетана са балкона, али ништа се не мења. А драматични тренутак се не може искоренити, чак ни певањем химне која свакако заслужује свечаније колокације и не може постати звучна подлога серијског филма који још не може видети срећан крај.

Сви можемо написати срећан крај, својим одговорним понашањем. Потребна су велика одрицања, промене навика (и то можда не би било лоше јер смо постали друштво отрова) и ове жртве се морају издржати. Ако траже да останемо код куће, не можемо пронаћи изговоре или алтернативе. Вирус се убија заустављањем инфекције.

Наравно, они ће доћи и рећи ми да људима треба ваша утичница и да је певање добро за вас али постоје тренуци за певање и тренуци за ћутање, тренуци за шалу и тренуци за размишљање. Нисмо освојили светско првенство у фудбалу, нема разлога за вриштање и ако нам толико недостаје тај осећај јединства и везаности за нацију који можемо показати на балконима, било би боље да гајимо тај осећај у тренуцима нормалности када, уместо, напуштајући кући ујутру, нагињући поглед на други начин да избегнемо „добро јутро“ комшији. Почнимо одатле и видећемо око себе велике трансформације, промене које увек очекујемо од других.

Ево, ако осећамо да смо Италијани и осећамо се уједињени, покушајмо то показати у тренуцима спокоја који ће се вратити, када ћемо моћи да део свог свакодневног живота посветимо националним интересима, када уместо да критикујемо ми сами и пуцајући у све, имаћемо прилику да више не будемо баласт велике нације већ да будемо живи молекули државе, оне италијанске, која заслужује да заузме много више позиције на међународној сцени.

Али све док излазимо с балкона да пјевушимо пјесмице које је написао неки успјешан кантаутор, осјећај одговорности који би нам требао припадати у свакодневном животу тешко ће проклијати.

Ценимо ове тужне тренутке да што пре покренемо додатну опрему у нашим животима, а самим тим и у нашој Вољеној Италији.

У овом тренутку, међутим, суочени са 350 смртних случајева дневно којима ни у мртвачницама није место, ставите руку на савест и ако заиста желите да учините нешто конкретно, уместо да певате са мобилним телефонима у руци напољу балконе, подигните молитву Богу за Италију и за душе те сиромашне браће која нас напуштају ових дана. Само на овај начин ће се ствари променити.

Коронавирус: Поштовање оних који то не чине….

| МИШЉЕЊА |