(аутор Јохн Блацкеие) По питању коронавируса спонтано се поставља још једно питање. Али да ли смо сигурни да нам је потребан план за ванредне ситуације у економији? Или нам је боље да имамо план хитне здравствене заштите?
Скоро се чини да, искористивши тренутак крајње опште забуне у којој се сва пажња посвећује развоју светске епидемије, желимо да искористимо прилику да затражимо средства од Европске уније за измирење тих „јавних рачуна“ који без овог изузетног догађај не би било могуће уравнотежити.
Међутим, узимајући у обзир да је Италија један од главних доприноса на европском нивоу, а такође узимајући у обзир и трик ЕСМ -а који смо „присилили” да се претплатимо или ћемо се претплатити за помоћ француским и немачким банкама у контексту у коме ћемо не бисмо могли да искористимо исту корист коју им гарантујемо, искрено, било би у реду прикупити неколико милијарди евра за ширење на национални друштвено -економски контекст у време када туризам и индустријска производња обележавају време.
Али друго питање које се спонтано намеће је следеће.
Како се влада носи са еволуцијом епидемије? Ако бисмо изразили асептично мишљење, могло би се одговорити да га само приписујемо ванредна овлашћења Цивилној заштити оно што још може учинити је да успостави велику националну координациону активност. Али чини се да се мало ради на суочавању са реалним сценаријем који би се могао остварити одавде неколико дана или недеља у којима би инфекција заиста могла да погоди све. Разумело се, у ствари, да не постоје „црвена подручја“, већ да је одсуство строгих контролних радњи и строгих ограничења наметнутих од првих тренутака, значило да је вирус неометано циркулисао на људским векторима који су се померили са једног дела нашег народа другом.
Шта се онда може учинити, поред пребројавања броја новозаражених, умрлих и излечених да се ажурира општа слика дневне ситуације? Можда би могло започети јачање тог здравственог система националним започињањем, колико год је то могуће, повећања броја лекара (ангажовање или поновно позивање на сервис) и медицинских средстава неопходних да би се избегла контаминација.
Не заборавимо да би „маска за све“ била најбоље решење по принципу да „ко има вирус а да га не зна, не пролази и ко га нема не узима“.
Али дани пролазе и изгледа да је беспомоћно присуствовати експоненцијалном порасту инфекција слушајући само о уредбама Владе које имају економску и финансијску природу и утицај. Можда се само надамо да ће епидемија проћи сама од себе, што ће се догодити као и са свим епидемијама. Али можемо ли на крају тунела рећи да је ова влада учинила све што је могуће?
