(Јохн Блацкеие) Нисам математичар и нисам стручњак за статистику, али ако погледате податке који су нам достављени на веб страници Цивилне заштите, схватите да нешто - у вези са овом пандемијом - није у реду.
Доносим два примера за све. У Ломбардији, од око седамдесет хиљада бриса који су урађени, тридесет хиљада испитаника је било позитивно. Практично ширење инфекције је такво да је готово педесет посто оних који су прегледани тампоном имало позитиван тест на вирус.
С друге стране, у Лацију тај проценат опада и у поређењу са око осамнаест хиљада урађених брисева, само десетина прегледаних тестирала је позитивно на вирус.
Ови подаци нам, међутим, нуде прилику да направимо два различита размишљања за која није неопходно бити лекари или национални стручњаци.
Прво размишљање је да се у различитим регионима Италије различито шири зараза. На северу има много више заражене популације него на централном југу.
Друго запажање, можда и важније, јесте да се подаци који се односе на заражене не тичу целокупне регионалне популације, већ се односе само на субјекте подвргнуте контроли брисом. Стога је легитимно питати се: шта би се догодило када би се направили брисеви тепиха како се нада гувернер регије Венето ЗАИА?
Ако би целокупно национално становништво било подвргнуто контролном брису, могли би се појавити узнемирујући подаци који би на видело изнели сигурно експоненцијални пораст броја заражених. Ако је Ломбардија, која има око десет милиона становника, искусила тренд заразе који износи скоро педесет посто урађених брисева, шта би се догодило да свих десет милиона Лангобарда направи брис? Да ли би се вероватно показало да је између четири и пет милиона људи у Ломбардији заражено? Математички није очигледно, али сигурно заражени не би били они десеци хиљада којима Цивилна заштита свакодневно звецка, као статистички бројеви, током конференције за штампу да би се извршила анализа стања са медијима.
Дакле, ако заражене ставимо у сваку регију у односу на број становника, а не у односу на број извршених брисева, у Италији, као у иностранству, имали бисмо везе са пандемијском катастрофом која би, ако данас изгледа огромне величине, у овом случају имала апокалиптичне димензије.
Боравак код куће је сигурно победничко оружје и можда једино оружје у рукама националног здравственог система. У ствари, они који остају код куће - а нису заражени - не заразе се инфекцијом. Али да ли је ово једино решење?
Не. Решење, као и у компликованим ситуацијама попут ове, почива на неколико стубова. Свакако је неопходно остати код куће. Али неопходно је и брисање целокупне националне популације.
Само на овај начин, попут Јужне Кореје, могуће је, такође помоћу електронских средстава за следљивост и помоћу одређеног софтвера, саставити мапу стварних заражених, избегавајући да здрави могу да дођу у контакт са њима.
У ствари, основни проблем који лежи у основи ширења болести су асимптоматски преносници. Најновије су вести да је др. Бертоласо, ангажован на изградњи новог „стуба“ за прихват пацијената са коронавирусом у Милану, и сам је био „позитиван“. А то је било могуће јер у његовој пратњи или међу људима које је упознао постоје здрави носачи, дакле асимптоматски пацијенти, који и не знајући свакодневно заразе десетине људи. Како ове асимптоматске пацијенте моћи држати код куће?
Пронаћи их помоћу бриса од тепиха.
Дакле, решење је свакако остати код куће. Али за све, тампон мора бити обавезан. Једном када се идентификују пацијенти са симптомима и заражени без симптома, биће могуће задржати све потенцијалне носиоце вируса у карантину и затворити причу овом страшном пандемијом.