Квалификованих радника расте, али имамо најнижу стопу запослености у еврозони, а самозапослених је све мање
То је посебно позитиван тренутак за наше тржиште рада. Како за историјску евиденцију запослених, тако и за повећање броја оних који имају уговор о раду на неодређено и, коначно, и за повећање, посебно у последњих годину дана, кадрова са високим степеном квалификације.
Историјски запис запослених
Наиме, 2023. године број запослених у Италији достигао је 23,6 милиона јединица, 471 хиљаду више него у периоду пре Цовид-а, од чега је 213 хиљада укључивало југ, што је била географска дистрибуција која је забележила највећи проценат повећања у земљи. (+3,5 одсто). Штавише, прогнозе нам говоре да је укупан број запослених предодређен за даљи раст, достижући 24 милиона радника до 2025. године (види таб. 4 и графикон 1).
84% запослених има уговор на неодређено време
И прошле године смо достигли учесталост од 84 одсто оних који имају уговор о раду на одређено (15,57 милиона од 18,54 милиона) на укупан број запослених.
Ако упоредимо број стално запослених у 2023. години са истим подацима као у периоду пре пандемије, повећање је износило 742 хиљаде јединица (+5 одсто) (види таб. 1).
Квалификовано особље је све више потребно
Коначно, број високоспецијализованих/квалификованих радника порастао је у прошлој години за 5,8 процената (+464 хиљаде), што је једнако 96,5 процената нових радних места отворених у 2023. години; док у поређењу са 2019. годином промена остаје позитивна (+2,3 процента), али ограниченија него претходне године (+192 хиљаде) са утицајем од 40,7 процената на нова радна места која су отворена у последње четири године (видети таб. 2).
Многа критична питања и даље остају
Иако можемо да рачунамо на ове значајно важне резултате, још увек постоје нека критична питања која се боримо да превазиђемо. Главни остаје ниска стопа запослености; међу 20 земаља еврозоне, Италија заузима задње место са „мизерних“ 61,5 одсто, у поређењу са просеком еврозоне од 70,1 одсто (види таб. 3).
Не треба занемарити ни тренд који бележе самозапослени; у односу на 2019. пали су за 223 хиљаде јединица (-4,2 одсто), упркос чињеници да је у прошлој години био благи знак опоравка од +62 хиљаде јединица (+1,3 одсто) (види таб. 1) . Да не спомињемо да смо се, нажалост, историјски ослањали на нивое плата који су у просеку нижи од осталих земаља ЕУ, због веома ниског нивоа продуктивности рада, веома високе стопе НЕЕТ и стопе запослености жена која је нижа од свих Европе.
Ово су неки бљескови на италијанском тржишту рада које је снимила ЦГИА истраживачка канцеларија.
У поређењу са пре Цовид-а, запосленост је порасла посебно на југу.
Последњих година, на територијалном нивоу, региони јужне Италије бележе најзначајније повећање запослености. У поређењу са 2019. годином, Пуља је забележила запажених +6,3 одсто (+77 хиљада јединица), а следе Лигурија и Сицилија обе са +5,2 одсто (прва са +31 хиљада јединица, а друга са + 69 хиљада), Кампанија са +3,6 одсто (+58 хиљада јединица) и Басилицата са +3,5 одсто (+7 хиљада јединица). На нивоу покрајине, међутим, управо је Лече са +16,5 одсто (+36.500 јединица) остварио најзначајнији процентуални пораст у земљи у односу на период пре пандемије. Слиједе Беневенто са +12,4 посто (+10 хиљада јединица), Енна са +11,2 посто (+4.800 јединица), Фросиноне са +10,9 посто (+16.600 јединица) и Рагуса са +9,4 посто (+10 хиљада јединица). Међутим, није цела јужна Италија могла да рачуна на позитивне резултате. Међу последњим местима у покрајинској ранг-листи видимо и друге реалности са југа: посебно јужну Сардинију и Сиракузу где је смањење запослености било -4,3 одсто за обе (прва са -4.900 јединица, а друга са -5 хиљада), Калтанисета са -5,2 одсто (-3.400 јединица), Сасари са -6,8 одсто (-12.600 јединица) и, коначно, покрајина Марке Фермо затвара ранг са -7,9 одсто (-6 хиљада јединица).
Пријавите се на наш невслеттер!