од Ђузепеа Пачонеа
Од дана када је група Хамас ушла на територију Израела и починила све врсте незаконитих радњи против невиних људи, прво што је Израел узвикнуо био је израз „ми смо у рату!“, са импликацијом да би објава рата резултирала да би влада Тел Авива добила право сине дие да реагује на било који начин који сматра прикладним, без обзира на последице које то може изазвати.
У тренутку када започне оружани сукоб или територијална окупација, у овом конкретном случају, почиње примена правила међународног права оружаних сукоба или хуманитарног права, гране општег међународног права која обавезује сваку укључену страну, укључујући актере који нису државни попут Хамаса ет алиас. Улога међународног људског права је да заштити појединце који не учествују директно у непријатељствима и намеће ограничења на инструменте и методе ратовања које користе укључене стране. Правила ратног права намећу се низом инструмената, односно међународним уговорима, као што су Женевске конвенције из 1949 и обавезујуће међународно право.
Пошто сваки државни актер не морају бити у складу са поменутим конвенцијама, нажалост постаје тешко дешифровати опречне одговоре који последњих дана стижу из неких земаља Старог европског континента и из Сједињених Држава. Најпре, дипломатски језик владе САД који се може протумачити као да поручује влади у Тел Авиву да може да уради оно што сматра потребним уз подршку власти у Вашингтону, али да мора да поштује примену одредбе ратног права; не само то, већ је упозорио израелску владу да изнесе своје политичке циљеве и размисли шта би се могло догодити након војне акције. Америчка влада страхује да ће израелска држава бити увучена у мочвару у Гази која ће бити дуга и крвава и изазвати слабљење утицаја САД на Блиском истоку.
Сједињене Државе сматрају окупацију Газе грешком, али сматрају да је неопходно елиминисати екстремисте који делују унутар Хамаса, терористичке организације, истовремено фаворизујући отварање за признавање Палестине као државног ентитета.
Немачка влада је, међутим, тврдила да њена одговорност која произилази из Холокауста има за циљ да нас подсети да је њен задатак да брани постојање Израела, стављајући се уз бок израелском народу. Проблем је у томе што би је због њеног положаја могла учинити саучесником у злочинима који су сада почињени над палестинским народом.
Власти Тел Авива најавиле су опсаду Газе, ограничавајући приступ основним потрепштинама као што су храна, вода и струја, бомбардујући неке територијалне појасеве у којима је на хиљаде Палестинаца изгубило живот. Главни разлог Израела је да натера Хамас да ослободи таоце.
Резање основних потреба за опстанак цивила током оружаног сукоба као што су глад, прекид снабдевања водом и струјом до уништења територије Газе крше норме и принципе међународног права оружаних сукоба. Комбиноване снаге Израелских одбрамбених снага, пре свега убијање цивила и гађање цивилне инфраструктуре, да не заборавимо употребу дехуманизирајућег језика, повећавају изгледе не само за ратне злочине, већ се претпостављају и злочини против човјечности, па чак и геноцид.
Израелска влада сматра важним да нагласи да север појаса Газе мора бити потпуно ослобођен од недржавног актера Хамаса, а затим кренути ка југу. Други аспект се тиче кретања расељених палестинских цивила о чему нема назнака из Израела. Ово протјеривање палестинских држављана представља масовну колективну казну која је апсолутно забрањена међународним правом оружаног сукоба, што може представљати стварну опасност од непоправљиве штете по живот и лични интегритет палестинског становништва.
Упозорење израелских снага да евакуишу територијалне појасеве Газе не изузима владу Тел Авива од њених обавеза и одговорности утврђених међународним хуманитарним правом које забрањује сваки чин или претњу насиљем чији је циљ уношење терора међу палестински народ. Правила су надохват руке, тако да Израел, хтели то или не, мора да их се придржава, без „ако“ или „али“. Ово се такође односи на недржавне актере као што су Хамас и друге групе. Мора постојати поштовање закона рата и, посебно, хумана помоћ која се мора пружити цивилима у сваком тренутку.
Што се тиче структура као што су цивилне болнице, оне уживају посебну заштиту, односно сматрају се објектима заштите од напада, као што је наведено у Хашким уредбама из 1899. и 1907. године, дефинишући их као средства која треба сачувати од опсада и бомбардовања. Не треба занемарити ни ИВ Женевске конвенције из 1949. године, додатни Протокол И и Протокол ИИ који садрже детаљне прописе о заштити цивилних болница. Болнице губе своје статус цивилне ако се такве здравствене установе користе у војне сврхе иу овом случају могу бити гађане само када је то војно неопходно, међутим таква акција мора увек остати у оквиру поштовања принципа хуманости, пропорционалности и разликовања. Принцип хуманости намеће обавезу да се не наносе непотребне патње, повреде или разарања у легитимне војне сврхе.
Сматрам, да закључим, да је у овом тешком тренутку потребно хитно и одмах дати простор уз привремену обуставу борби да се омогући отварање хуманитарног коридора и почетак озбиљног преговарачког стола за ослобађање талаца.
Да су стране у сукобу од почетка следиле правила међународног права, многи људи са обе стране би и данас били живи, али мржња и бес су засенили једини међународни инструмент гаранције и безбедности оба народа. Нажалост, и данас су речи о Свети Јован Павле ИИ када је током Првог Заливског рата рекао: „рат је авантура без повратка”.
Пријавите се на наш невслеттер!