Поновно смо посљедњих дана свједоци облика протеста радника на миланским аеродромима који је проглашен изненађењем које је нанијело значајну и неправедну штету грађанима.
Наводим да ти радници имају ваљане разлоге за протест, али алат који се користио према сугестијама неког синдикалног "стручњака" очигледно је представљао облик окупљања радника који је трајао неколико сати, што заправо није било ништа друго до дивљи штрајк у врхунац летње сезоне и упркос одредбама које се тичу штрајка у основним јавним службама.
Свакако се не даје добра визит карта многим страним држављанима који долазе на одмор у Италију, али се пре свега не води рачуна да се на тај начин достојанство других грађана вређа без икаквих ограничења.
Не мислим да би раднике требало кажњавати, али сматрам одговорним три - четири синдикалца који су предложили ову иницијативу и који ће очигледно проћи некажњено, уопће не примјећујући огромну штету (и недостатак поштовања) према свим осталим грађанима.
Ипак, општи грађански и демократски принцип заштите права на штрајк је да се удари послодавац који мора да осети нелагоду, али свакако не нашкоди несуђеним корисницима основних услуга.
Време је да престанемо са овим прекомерним слободама које нису знак цивилизације и демократског раста.
Ови синдикалци, или псеудо-такви, прво морају познавати елементарна правила демократије која не допуштају да се повриједи слобода и достојанство других како би се остварило њихово право.
Понавља се да послодавац мора да осети нелагоду.
Када се, пак, све експлоатише - чак и радници! - да би се постигли нечији циљеви, који су понекад лоше прикривени, а који не чине ништа за заштиту права радника, потребно је то озбиљно и одлучно зауставити.
Све је то требало да учини синдикат током година коме је дата потпуна слобода уз непровођење одредби чл. 39 Устав, који се у почетку избјегавао из племенитих и демократских разлога, а касније касније само из разлога политичке уније.
Наставити игнорисати то значи немати поштовања према радницима, али потврдити да је "лоше понашање" замишљено само као гаранција неким синдикалистима који очигледно не знају која би света начела синдиката требало да буду, што јесте и остаје сол демократије.
Морамо да интервенишемо без одуговлачења, спречавајући неке синдикалце да се осећају слободно да могу да промовишу лежерне иницијативе које кажњавају милионе грађана.
Без поштовања других не постоји могућност грађанског и демократског раста, а синдикалци, који немају скрупула за постизање својих циљева, нису достојни да играју ту улогу.
Антонио Белсито
Адвокат рада