Већ смо га писали 1995. године. Зашто не извући поуку из примера које је Немачка нудила последњих година? Зашто, ако су наши немачки пријатељи успели да процес уједињења са бившим ДДР-ом постану камен темељац сваке економске и социјалне политике, не можемо и ми са нашим Југом? Да ли је неразумно мислити да би улагање ресурса, идеја и енергије на југу могло на крају имати користи за целу земљу? Цоси ил пресиденте делл 'Еуриспес, Ђан Марија Фара на сајту установе.
Председник прецизира: „Поновили смо ово уверење у издању Извештаја о Италији 2020. Концепт, између осталог, данас преузимају научници као нпр Исаиах Салес.
Немачка је, истиче Фара, већ у првим деценијама поновног уједињења потрошила у сиромашнијој бившој Источној Немачкој износ пет пута већи од онога што је за педесет година коштала огорчена Цасса пер ил Меззогиорно.
Штавише, упркос ономе што се уобичајено верује, Цасса пер ил Меззогиорно је апсорбовала само 0,5% италијанског БДП-а (или у сваком случају никада више од 0,7%), док су у исто време јавне инвестиције на северу износиле 3,5% БДП-а. Ипак, добар део тих истих 0,5% завршио је и на северу, захваљујући феномену „намештених уговора“ поверених северњачким индустријама за изградњу изузетно скупих радова, често бескорисних и/или никад пуштених у функцију (чувени „ катедрале у пустињи“).
Међународни монетарни фонд је израчунао да су 80 одсто компанија које су имале користи од финансирања последњег периода Цасса пер ил Меззогиорно биле велике компаније са севера.
Уместо тога, Банка Италије израчунава да повећање БДП-а од само једног евра на југу производи раст од 40 центи БДП-а у центру-северу. Међутим, не дешава се супротно: то јест, повећање БДП-а од једног евра у центру-северу одређује раст за целу земљу од само 10 центи. Дакле, улагање у раст југа, а не центра-севера, подразумева четири пута већу добит за целу земљу. Али, нажалост, наше владајуће класе то занемарују.
Стога, ако би Италија превазишла своје кратковиде илузије да може да настави у полу-одвојеним деловима, враћајући се да себе сматра државом и стога развијајући југ, постало би најконкурентније подручје у Европи и можда могло да се такмичи са најконкурентнијим областима у свету.
Немачка је извела сличну операцију, доказујући то заосталости није судбина неке територије (па чак ни антрополошка чињеница), већ то је стање које се може превазићи за неколико деценија кроз огромна улагања. То би било могуће и у Италији само када би наша земља постала потпуно свесна да је заиста једна.
Студије Банке Италије то показују југ је права резерва раста Италије: односно чини део потенцијалног раста. Ако, дакле, земља успе да открије вредност овог огромног блага скривеног на југу, уживала би невиђен замах.