(аутор Јохн Блацкеие) Рим се јутрос представио у свом нормалном аспекту са ГРА-ом који још увек није закрчен, али га је великом брзином прешло много више аутомобила од оних виђених прошле недеље.
Изгледа да су створени услови за промену земље и почетак фазе 2 која ће довести до поновног отварања свих комерцијалних активности.
Оно што је сигурно избегло онима који су давали оптимистичне прогнозе и онима који су сматрали да ће трговцима бити довољно зеленог светла да прегледају све осветљене и углачане прозоре, јесте да без подршке државе многе активности нису пронашле услове и сила да се поново отвори.
Емблематиц је био интервју који је на телевизији објавио Гианфранцо Виссани који је истакао да ни од 18. маја неће моћи поново да отвори ресторан, јер његових осамнаест кувара у кухињи, с једне стране, не може поштовати сигурносну удаљеност, али још више не може да приушти да им исплати плату без уновчења.
Чини се да му држава није била толико блиска као што је изгледала, слушајући бројне конференције за штампу које је издао председник Савета министара, управо зато што је, успркос комерцијалној активности затвореној скоро три месеца, Виссани је испоручен кући, крајње тачно, сви порези се плаћају чак и када је ресторан затворен.
Чини се да сва или толико солидарности коју најављује Влада у суштини није преточена у нешто конкретно.
Тако се догоди да сам јутрос у Риму, једном кад сам оставио Гранде Раццордо Ануларе иза себе и пронашао плаћени паркинг који ће служити за попуну касе општине која увек вапи за бедом, прошавши скоро километар улицама улице центар, могао сам то да приметим многи од оних барова за које бих очекивао да ће бити отворени и са људима који се налазе у редовима за богат италијански доручак, заправо су били затворени.
Мора да је нешто пошло по злу. Очигледно је неко сигурно погрешно израчунао или мора да је погрешно израчунао критеријуме за поновно покретање земље. Поново се политичка стварност испољила таква каква јесте, односно врло удаљена од стварности коју су искусили грађани. Третирање трговаца и занатлија као статистичких бројева који се добро уклапају у факторе опоравка државе која је предалеко од људи, морало је довести до погрешних резултата.
Многи локали су и даље затворени, а информације које су националне информативне емисије пуцале у празно, не вреде ништа.
Стварност је друга. Пандемија је трговину заиста бацила на колена и опоравак је требао да се наслони на конкретну већ пружену помоћ, а не на мере које се нижу готово без броја пуних обећања.
Стварност је друга. Многи ресторани такође су следили исту судбину. Остали су затворени и зато што нема купаца и зато што отварање значи почетак исплаћивања плата особљу и плаћање без уновчавања један је од принципа који вас доводи до банкрота.
Оно што је изгледало попут ударца чаробним штапићем који је од 18. маја требало да нам врати насмејану нацију и жарку економију, претвара се у батине да без погледа било кога у лице, у недостатку конкретне помоћи, звучи готово као дефинитивна реченица за многе мале предузетнике.
Наравно, влада није донела вирус у Италију. Иза све ове драме се крије Кина који, међутим, сви апарати инсистирају на одбрани анонимности која вреди добрих економских односа са економским гигантом с једне стране доноси зараду, а с друге стране нема никаквих сумњи у томе да од ваше куће направите свој дом. На крају, међутим, ако влада нема грешака повезаних са пандемијом, можда су се неки позвали на њено управљање. Много конференција и много речи требало је да се претворе у чињенице, а ово би многим капцима омогућило да се нађу отворене и спремне именовањем фазе2 о којој, тренутно, не знају ништа.
