За девет месеци биће европски избори, а Француска и Немачка већ раде на заузимању најбољих позиција у ЕУ. Немачка би волела да је Европска комисија и Француска воде у ЕЦБ. Шпанија и трио Бенелукса и даље су усидрени на француско-немачку осу.

Италија би у овој прелиминарној фази контаката између дипломатије остала ван свих игара, јер кажу да би у Бриселу већ била превише заступљена, са Могхерини, Тајанијем и Драгхијем.

Ла Стампа пише да је у најбољој хипотези предодређено да се смањи заступљеност Италије у врху институција ЕУ. Из врло једноставног разлога: у Бриселу је широко уверење да је Италија превише заступљена. Од шест најпожељнијих фотеља, три су заузети Италијани. Федерица Могхерини на месту високе представнице за спољну политику, Марио Драгхи у ЕЦБ и Антонио Тајани у Европском парламенту. Остала председништва која су битна су Комисија, Европски савет и Еврогрупа. Па то иде, дакле, Италија ће моћи да задржи само једног од шест. Лоше, ниједна. Антонио Тајани рекао је колегама из Европске народне партије да ће се борити да завешта вођство Европског парламента неком од својих сународника. Неколико извора из ЕПП сумња да је и сам заинтересован за поновну потврду. Али они признају: „Ако бисмо задржали руководство Комисије, што је наш циљ, било би тешко прикупити и председника у Стразбуру“. Наредних дана Немац Манфред Вебер објавиће кандидатуру за Комисију. Да би постао „Спитзенкандидат“, водећи кандидат параде, прво ће морати да прође кроз конгрес ЕПП (где ће међу изазивачима бити и Финац Александар Стубб). Ангела Меркел је дала зелено светло, али пут је дуг. Много тога ће зависити од коалиција након гласања: још увек није јасно да ли ће ЕПП бити Мацронов савезник или ће се угледати на конзервативце и суверени фронт. У првом случају, Вебер би могао бити жртвован како би уступио место садашњем министру економије Петеру Алтмаиеру. А са Немцем у Берлаимонту, Париз је спреман да прими ЕЦБ.

Говори се о Францоису Виллероиу (гувернеру Банке Француске) или Беноит Цоеуреу (раније у одбору ЕЦБ). Постоје и друге хипотезе, неповољније за Италију, која би у Франкфурту видела Нордијца (имена су Финци Еркии Лииканен и Олии Рехн, Естонац Ардо Ханссон или Холанђанин Клаас Кнот). Италија ће сигурно имати право на повереника. Према неким гласинама, извршна власт има за циљ економске и монетарне послове: Италијан би због тога требао да намеће економске рестрикције ЕУ владама. Хипотеза се у Бриселу сматра нереалном. Нема назнака на портфељу, дакле, али у дипломатским круговима ЕУ већ постоје они који су спремни да се кладе у име, „видећете, на крају ће повереник бити министар Ензо Моаверо Миланеси“.