Француска штампа „Ле Фигаро“ и „Ле Монде“ започела је јуче писање о необичном понашању француске владе према Италији. Срећом, штампана реч може изразити јасне доказе чак и детету.
„Прича“ је, међутим, започела не тако давно.
Година пад Берлусконијеве владе ИВ и доласка ултра-европског Марија Монтија у Палаззо Цхиги, након месеци политичких и финансијских напада на нашу земљу, да ли се сећате „ширења“ које је премашило 500? Била је то година коју су обележили они „смешни“ кикоти Ангела Меркел e Никола Саркози на Европском савету 23. октобра 2011.
И управо су тих дана одлучили да сахране Италију, као што сте истакли Економски сценарији, прелиставајући имејлове тадашњег америчког државног секретара Хилари Клинтон испада да је међународни напад који је довео до пада режима Мухаммар Гадафи а убиство пуковника покренуто је искључиво и искључиво као одговор на специфичне француске геостратешке интересе, уз подршку САД.
На штету италијанских интереса. Наравно, ми смо већ знали да је рат који је желео Саркози средство за избацивање наше земље из контроле над Либијска нафта, али гледање црно-белог исписа још увек буди толико беса и незадовољства. Али чини нам да схватимо да смо држани у смртоносном „пороку“. Па да видимо шта садрже ти мало познати е-маилови. Кандидаткиња Демократске Беле куће Хилари Клинтон је 2. априла 2011. године добила поруку од свог саветника за Блиски Исток Сиднеи Блуементхал са врло експлицитним тоновима. Из тих редова произилази да је тадашњи француски председник Саркози финансирао и помагао, на сваки начин анти Гадафијеве фракције новцем, оружјем и тренажерима, како би изборили више квота за производњу нафте у Либији и ојачали своју позицију како на спољном политичком фронту, тако и на глобалном геостратешком.
Коначно мотивисање одлуке Јелисеја да уђе у сукоб био би пројекат побуне који би заменио француски афрички франак нова панафричка униформа, с циљем успона Либије као регионалне силе способне да око себе окупи регионални савез држава. Тако би заменио Француску златом и сребром, Гадафи би сачувао нешто мање од триста тона.Последице интервенције су познате у историји, с тим да је Либија уронила у крваву грађански рат, ИСИС доминирајући јужним обалама Средоземља и таласом мигранти, без преседана, који се и даље слијева на наше обале.
У то време Италија, несвестан свега, учествовао у рату против Гадафија.
Али сада је очигледно да су у то време Немачка, шпекулативним нападом и Француска, одлучном и стратешком спољном политиком, имале само један циљ, да превлада над Италијом. Искористивши земљу која је увек подељена унутрашњим политичким биткама, земљу која је слаба, нестабилна и без стратегије, последице тих акција данас су последица наше нелагоде. Већина грешака су наше, али Европска заједница је стварни неуспех. Институција која не успе да утисне заједничку спољну политику.
Национализми, које је тешко одбити на старом континенту, превладавају над слабом могућношћу заједничке спољне, а можда и одбрамбене политике. Да смо заиста уједињени, не би било никога. Погледајте само БДП Европе, први у свету, а да не спомињемо индустрију, истраживање и све што је потребно да би се почело говорити о европском систему. Да смо заиста уједињени, заиста бисмо могли да одлучимо као велесила. Процес уједињења, стварни, међутим, очигледно нико не жели, пре свега Сједињене Државе.
Али враћајући се данашњим данима и Италији, овако је Француска годинама куповала наше компаније, а да нико није ставио „вето“.
Француска мултимедијална група Вивенди преузела је узде Телецом Италиа, пролазећи кроз француског гиганта за управљање имовином Амунди, који је купио подружницу Пионеер од банке Уницредит; да завршимо дугачком листом италијанских модних и луксузних брендова који су прошли под француском заставом и чији је симбол такође и брак између Ессилор и Лукоттица. Претеча свих ових аквизиција у последњој деценији, подсетио је лист, био је француски агро-прехрамбени гигант Лацталис, који је прогутао италијанску млекарску индустрију Пармалат; и аквизиција италијанске електричне компаније Едисон од стране француског државног енергетског гиганта Едф, спроведена док је друга велика француска јавна енергетска група Енгие (раније Гдф Суез) преузела неколико италијанских општинских компанија за електричну енергију.
Најгора је, међутим, италијанска политичка нестабилност и још гора политичка будућност. Као што је већ написано у чланку „Европски избори виђени у иностранству“, нећемо ићи према политици заштите националних интереса и пре свега нећемо посезати за стратешком спољном политиком. Не због немогућности, већ из јединог разлога што немамо времена да гледамо изван Италије, унутра има превише проблема.
Наша срећа? Веома смо добри у управљању „хитним случајевима“, али судбина неће увек бити на нашој страни.
аутор Паскуале Презиоса