(написао Массимилиано Д'ЕЛиа) Рез парламентараца, радни коњ пентастелата више није сан, Италијани су то постигли са 70 посто ДА. Пресекли су део касте, какав велики успех, људи који шаљу кући „омражене“, политичаре. Барем су тако политичари описали гриллини пре него што су и сами постали туна оне чувене лименке коју су желели да отворе.
Хајде да анализирамо конкретне ефекте ове реформе коју жели популарно признање.
Веће је прешло са 630 на 400, а Сенат са 315 на 200. Чак и за оне који су изабрани у иностранству било је јасно, само 8 посланика и 4 сенатора остаће квалификовани. Животни сенатори нису дирнути. Штета што ће ово маказање важити само од следећег мандата. Не безначајан аспект, ако се неко надао да ће кући послати неког од тренутних парламентараца, погрешио је што је гласао.
Када закон прогласи шеф државе, изборне јединице ће такође бити редизајниране. Али шта се заиста мења у корист Италијана? Уштедом новца биће могуће градити путеве и аутопутеве, школе или шта већ? Да ли ће законодавни процес бити бржи? Нажалост, ништа од овога не мења ништа.
Нето уштеда годишње износи нешто више од 70 милиона евра за месечна плаћања која више нису плаћена. Италијани ће тако моћи да ставе нешто више од једног евра у џеп. ДА ће и даље плаћати позамашне оперативне трошкове Сената и Већа. Било би логичније укинути читав огранак парламента како би имали стварне економске уштеде и једнодомним решењем дати већу брзину законским процесима.
Са 630 посланика био је један представник на 96 становника, сада ће бити један за 150. Са 315 сенатора, однос је био 1 на 188 становника, са смањењем на 200 сенатора, биће 1 на сваких 302.
У суштини, ништа се не мења, био је то политички референдум, својеврсни купон за оне који су подржали ДА, изговор да актуелна влада оправда наставак законодавног тела до краја мандата. Натјерали су Италијане да вјерују да ће доћи до епохалне промјене која ће уштедом јавног новца промијенити стварни живот грађана. Са 70 милиона евра годишње? Стотине милијарди евра потребне су за промену економске политике једне државе.
Сада би било пожељно да се тих уштеђених 70 милиона евра искористи за изградњу нечег конкретног, „видљивог“ у корист Италијана и не трошења, преусмеравања у токове државног буџета.