(аутор Дарио Сцривано, адвокат и партнер у Аидру) Дигитална револуција, која се догодила ширењем Интернета и рачунарских система уопште, доступна је свима и већ је општепозната чињеница.
Бескрајне могућности, које пружа мрежа и употреба рачунара, нажалост су искористили и криминалци, који их искориштавају на штету корисника, а самим тим и заједнице.
Законодавац није могао остати инертан, па је интервенисао санкционишући нека понашања.
Прву и основну законодавну интервенцију чини Закон 547/93, чији је наслов: Измене и допуне правила кривичног закона и законика о кривичном поступку на тему сајбер криминала.
Стога се потреба за регулисањем нових случајева и интеграцијом, ажурирањем претходних регулаторних одредби, осјећала хитном већ 1993. године.
Испитујући нове бројке криминала, уведене горе поменутим законом, Рачунарска превара се истиче, што је случајно назначено у члану 640 тер Кривичног закона, као логичан / систематски наставак члана 640 Кривичног законика, који уређује кривично дело превара.
Заправо, рачунарска превара је уско повезана са преваром, јер се у оба чланка кажњава постизање неправедне добити.
У рачунарским преварама санкционише се на било који начин промена функционисања рачунарског система у циљу остваривања неправедне добити, у превари се кажњава постизање неправедне добити употребом вештачења или обмана.
Једна од најчешћих рачунарских превара је пракса „пецања“, случај школе „пхисхинг“ је да се особи која је жртва преваре пошаље е-маил који садржи везу која изгледа да се односи на веб локацију његове кредитне институције, али која у стварности то је само клон почетне странице банке, па ће унос акредитива за пријављивање дати преваранту.
У трећој коми истог члана, злочин непрописне употребе или крађа дигиталног идентитета уведен је Законом 93/2013, који је стриктно повезан са праксом „пецања“, будући да управо крађом личних података помоћу варљивих е -порука успева да украсти дигитални идентитет, посебно финансијски, жртве.
У Сједињеним Државама недавно се догодила крађа дигиталног здравственог идентитета, милиони бројева полиса осигурања и сродни идентитети кориштени су за добијање бесплатних медицинских услуга.
Постоје десетине случајева који се односе на крађу идентитета, а најиновативнији се тичу комбинације личних података који припадају различитим субјектима у циљу стварања новог идентитета, како би имали приступ онлине кредитима и услугама осигурања, у том смислу веома распрострањеним у Сједињеним Државама. Државе, представља крађу идентитета малолетника са америчким системом социјалног осигурања, који вам омогућава да имате потпуно „чисту“ прошлост са становишта приступа кредитној способности или кривичног досијеа.
Члан 615 тер Кривичног закона, с друге стране, спада у четврти одељак друге књиге Кривичног закона који се бави злочинима против неповредивости дома.
У ствари, члан 615тер Кривичног законика кажњава неовлашћени приступ заштићеном ИТ или телематском систему, аналогија са кршењем дома, чак и ако је дигитално, је очигледна, заправо је ИТ систем сличан дигиталном дому, јер изнутра обављамо дневне активности и складиштимо своју неаналогну робу, штавише, као кућа, заштићена је алармним системима, решеткама, блиндираним вратима и слично како бисмо избегли упаде и крађу, на исти начин на који смо доведени до заштитите наш дигитални кућни / рачунарски систем антивирусом, шпијунским софтвером и другим.
Ова регулаторна одредба такође санкционише оне који, упркос овлашћењу за приступ систему, крше услове и ограничења приступа које је одредио власник система.
Једна од сврха која некога наводи на неовлашћен приступ заштићеном ИТ или телематском систему, експлицитно је наведена у члану 615 куатер Кривичног закона, који кажњава незаконито поседовање и ширење приступних кодова заштићеним ИТ и телематским системима.
Један од поступака, који интегрише овај злочин, јесте злоупотреба оних који примају кодове кредитних или дебитних картица од треће стране, да их уметну на клониране картице и подигну готовину или изврше плаћања.
Често је криминални план подељен у две фазе, прва је илегални приступ рачунарском систему ради крађе кодова кредитних картица, а друга њихова препродаја, затим њихово ширење ради стварања клонираних платних картица.
Друга могућа сврха, која наводи некога да илегално уђе у рачунар или телематски систем, јесте да га саботира, ово понашање се кажњава чланом 615 куинкуиес, који предвиђа изрицање казне за ширење опреме, уређаја или рачунарских програма. при оштећењу или прекиду рада рачунара или телематског система.
Вијести ових седмица могу бити корисне за разумијевање ратио легис овог чланка, прије неколико седмица систем Акиос, који се бави дигиталним школским регистрима, је хакован и затражен је "откуп" у биткоину како би се обновило његово исправно функционисање.
Сличан случај заузео је вести и у иностранству, заправо је прошле недеље америчка компанија "Цолониал пипелине", која управља нафтоводима, подлегла уценама, плативши пет милиона долара у биткоинима, како би обновила своје ИТ системе након хакерског напада који их је нанео неупотребљив.
Очигледно је да ово понашање укључује компјутерски злочин, али и многе „аналогне“ злочине, укључујући изнуду.
Већ смо имали прилику да испитамо блиску везу између формулисања „класичних“ бројки криминала и компјутерских злочина, а ни следећи случајеви које ћемо анализирати нису изузетак.
Заправо, у другој књизи, у петом одељку, Кривичног закона, налазимо злочине против неповредивости тајни, скуп правила чије заштићено правно добро представљају преписка, телефонски и телеграфски разговори, битна средства комуникације која заштићени су системом санкционисања који гарантује његову поверљивост и кажњава њихово фалсификовање.
Закон 547/93, намењен проширењу ових гаранција и санкција и на средства комуникације дигиталног доба, стога се у члану 617 куатер Кривичног законика разматрају случајеви пресретања, ометања или незаконитог прекида рачунарске или телематске комуникације, чл. 617 куинкуиес Кривични законик санкционише инсталирање опреме намењене пресретању, спречавању или прекиду рачунарске и телематске комуникације, последице оваквог понашања врло често нас наводе на регулаторну одредбу садржану у следећем члану 617 Кривичног законика која кажњава фалсификовање, измену или потискивање садржаја ИТ или телематских комуникација.
Очигледно је да је за фалсификовање или измену комуникације прво потребно пресрести је, осим тога законодавац је хтео да гарантује, комбинованим одредбама претходно наведених чланова, и пренос и садржај ове нове врсте комуникације, сада од суштинског значаја у нашем свакодневном животу, раду и односима.
Дигиталну револуцију, коју доживљавамо као срећни протагонисти, нису могле занемарити ни европске институције, које су се у неколико наврата и разним мјерама бавиле питањем сајбер криминала.
Међу овим, вредним пажње, свакако је и конвенција Савета Европе предвиђена у Будимпешти 23. новембра 2001. године, чије је извршење, у наш правни систем, уведен члан 635 бис Кривичног закона, који предвиђа казне за штету „информације, подаци и компјутерски програми и члан 635 тер Кривичног закона који санкционише, са аутономном фигуром кривичног дела, случајеве у којима постоји оштећење информација, података и програма које користи држава или друго јавно или јавно тело корисност.
Истог су тена и са истим јаким европским карактером члан 635 куатер који кажњава оштећења рачунарских или телематских система и 635 куинкуиес ако су рачунарски или телематски системи од јавне користи.
Постављање ових нових кривичних дела у део кривичног закона који се бави злочинима против имовине насиљем над стварима и људима признање је које је законодавац хтео да припише огромној вредности коју је та нематеријална имовина стекла током времена.
Овај апсолутно илустративни преглед рачунарских злочина даје полазну основу за два закључна размишљања.
Први, да су националне и транснационалне институције припремиле низ законодавних инструмената који су увели важну заштиту грађана, али дигитална револуција напредује, а с њом и могућности за раст, напредак, али то неминовно отвара простор за нове криминалне активности ., стога је од суштинске важности да закон никада не означи одломак.
Друго је патерналистичко разматрање, а не правно, грађани такође морају имати став велике разборитости, јер дигитални свет нуди сјајне могућности, али скрива замке и опасности онолико колико, ако не и више, него аналогна и ниједна норма неће никада неће моћи да гарантује тако опсежну заштиту која превазилази мудрост и предвиђање појединца.