Наранчасте жиле

(аутор Јохн Блацкеие) Ако је вирус у Француској за неколико недеља успео да уради оно што влада није могла, то јест да уклони демонстранте мафије са жутих гитара који су и даље били мотивисани врло јасним социјалним потребама са улице, у Италији виурс успео је да роди покрет наранџастих гилета који су се данас представили личном картом која још увек није добро дефинисана, излазећи на улице у неким италијанским градовима.

Са хари кришном они немају никакве везе с обзиром на одлучност којом су се манифестовали и пошто нико у овој Италији није ништа разумео од хиљаду изненађења, ако желите да покушате да продубите њихово порекло или одредиште, само погледајте на чланке у националним новинама. Ако су највеће италијанске новине већ пуцале изблиза на овај покрет новорођенчади, па ... онда је разумно помислити да су некако наранџасте гиле против „великог система“.

На челу покрета био је представљен пензионисани бивши генерал оружја који се у прошлости већ бавио политиком и који је познат по својим енергичним интервенцијама које су увек имале нешто упадљиво, макар само по чињеници прикупљања видљивости.

Данас су наранџасти гиле тражили повратак у италијанску лиру, то јест у нашу стару националну валуту, а истовремено изгледа да су хвалили вакцине и Европу.

Истини за вољу, ових дана јахати коња који се супротставља Европи је попут пуцања у Црвени крст ако узмемо у обзир да испред бројних конференција за штампу наших политичких представника имамо пробавне сметње у милијардама евра које треба распоредити удесно и недостаје, али од којих још увек није виђен ни пени захваљујући многим сумњама и колебањима тог мамутског и можда бескорисног система који је Европска унија.

Многи Италијани још нису узели ни вишак средстава, док, на пример, бициклистички бонус који се формира иза државног буџета од сто двадесет милиона евра, у трговинама није нашао ефикасну примену. Људи су присиљени да купују бицикле по пуној цени, надајући се повраћају новца који, с обзиром на број претплата на иницијативу, можда никада неће стићи јер је буџетска горња граница сигурно прекршена. Какав неред.

Јасно је да је ово Италија бирократије у којој су италијански политичари предобро навикли да говоре коњугирањем глагола увек и само у будућности: урадићемо, рећи ћемо, интервенисати, дати итд. Никада нико ко се појављује у јавности са чињеницама у рукама, са конкретним чињеницама које су већ схваћене. Заиста, неко је то учинио недавно, али је онда пао под тежином сопствене амбиције.

Стога је јасно да би ово незадовољство могло генерирати појаве попут оне наранџастих жита, потпуно италијанске новине позајмљене од француског феномена за које се надамо да не желе да преузму пример насиља.

Међутим, у Француској су се жуте гиле кретале под притиском државних ограничења и пореза због којих су обични људи готово гладовали. А историја учи да људи излазе на улице ради револуција само када су им стомаци празни.

Чини се да у Италији не постоји овај ризик. Многи Италијани су у критичним економским условима, али нека предузећа која плачу од беде нису баш вјеродостојна с обзиром на добит коју су годинама остваривали наметањем високих цијена на раменима сиромашних.

Међутим, пословица каже „никад не реци никад“. Не знамо ништа или готово ништа о наранџастим гиллетима, али сама чињеница да их је „систем“ већ напао дефинише њихов политички положај у контексту у којем влада не би требала мирно да спава.

Али опијум народа је скоро спреман, влада је постигла споразум са Лигом и фудбалске утакмице ускоро ће Италијанима напунити мозак, пребацујући своје образложење на лопту коју воде преплаћени спортисти. Притисак на извршну власт треба да попусти.

Надамо се, међутим, да ће Италијани и даље имати трбухе, као и да ће им мозак испразнити фудбалом, јер би у супротном наранџасти гиле били само на почетку појаве која би могла да прерасте у нешто друго.

Наранчасте жиле

| ДОКАЗИ КСНУМКС, МИШЉЕЊА |