У Либији је очигледно мирно, сви чекају први потез са "вероватним" изборима на крају године на помолу. Формат председничких или парламентарних избора још није одлучен? Затим постоји проблем плаћеника присутних на терену који не намјеравају отићи, напротив настављају своје активности као тутори различитих милиција које контролишу државу. На улицама бесни двадесетак хиљада паравојних формација које показују мишиће и наоружање специјалних снага. Хајде да разговарамо о Руси, Чаданци, Сиријци, Туркмени и Суданци који не намеравају да подигну шаторе јер их заправо, ако се с једне стране богате с друге, нико, за сада, изван речи, није натерао да се врате кући. Њихова минимална плата од две хиљаде долара благо је у поређењу са „бедним“ животом у њиховим матичним земљама. Ла Стампа је израдила идентитет ових наоружаних група.
Највећа група су Сиријци. У 2019. било их је четири хиљаде, сада их према Сиријској опсерваторији за људска права има 13 хиљада, можда и више. Већина се бори под заставама Триполија, али има и две хиљаде Хафтара, које су регрутовали Руси. Турска их је сврстала међу очајне барикаде у последњем побуњеничком бастиону Иблид у западној Сирији. Брза тромесечна обука у Африну, а затим одмах у Либији. За две хиљаде долара плате и хипотетички уступак турске националности, зауставили су Хафтара и одвезли га назад у Киренајку. Било је мушкараца из џихадистичких формација, преживелих из Слободне војске, али и Туркмена из дивизије Султан Мурад. Могућност одласка их је разбеснела. Одбили су да распусте команду која окупља њихове вође. Подржао их је велики муфтија у Триполију, назвавши незахвалног министра спољних послова лошом и презривом женом. За исламисте и њихову браћу муслимане, Сиријци су неопходна пјешадија коју треба мјерити на политичком нивоу.
Суданци. Други највећи контингент чине Суданци, који су углавном уврштени међу милиције у Дарфуру и које је Катар платио. Борили су се против режима свргнутог Ал Башира, најава амнестије би их теоретски требала навести на повратак. Међу њима има и оних који су укључени у превару. Приватна катарска компанија нудила је послове обезбеђења у богатим и мирним Емиратима. Уместо тога, били су затворени у кампове за обуку налик затворима и суочени са избором борбе, у Јемену или Либији. Данас чувају пустињу у близини Сирта. Они не одговарају политичким лидерима и обогаћују се дрогом и мигрантима.
На крају крајева, реч је о очајним људима који захваљујући либијској нестабилности успевају да преживе, а у неким случајевима и да се обогате захваљујући трговини људима, оружјем и дрогом.