(Јохн Блацкеие) Прво што ми падне на памет је то морате увек имати отворене очи чак и док спавате. Да, зато што, ако је с једне стране коронавирус заглавио све нас у кући (или мање -више све нас, јер просечан Италијан једноставно не може да се стави на поводац чак ни у случају епидемија), с друге стране политичка машина коју зауставља ни пред чим, чак ни пред општом конфузијом потакнутом пандемијском кризом у којој нам недостаје све: вештачки респиратори, маске, лекари, медицинске сестре, постављени на гробљима.
Морамо држати очи отворене јер у овом општем пандемонијуму зупчаници политичких иницијатива које никада не престају могу родити нездраве иницијативе, чинећи их пролазним за националне потребе, које су можда прошле као јавни интерес.
Не да желимо да зауставимо генијалну инвентивност наших представника у Парламенту, већ да сви дају свој допринос мишљења је "добра и права" ствар, али под условом да се ти механизми окрену у правом смеру, то јест у смеру корисном за проналажење конкретних решења за конкретне проблеме које смо позвани да решимо ових дана.
Али то није случај. Чак и у данима ванредних ситуација када дневне вести извештавају да број умрлих од епидемије има исти опсег као битка на фронту, неко почиње да убацује у општу заједничку мисао, подржану од медија, да је нешто корисно када није.
Али идемо корак назад. Неколико недеља пре избијања епидемије којој смо били сведоци уобичајени антиталијански предлози жуто-црвене владе, попут оног из одобравање држављанства странцима усељеницима да би, досегавши хиљаде сваког дана на нашој територији, хтели да добију све осим држављанства земље која није њихово.
Али упоредо с тим, на терен националног медијског контекста бачена је још једна иницијатива да се вероватно провери каква би реакција имала пред јавним мњењем. Али знате, италијанско јавно мњење је ограничено на оних неколико трезвених субјеката који нису запањени фудбалским првенствима или вечерима пред телевизором, па је, врло мали број њих, нањушио ваздух отрцања. Остали, већина, више су се бринули о томе да ли шампион који је купио њихов фудбалски тим ради довољно у лиги.
Приватизација италијанских лука
У време када је Кина у оку олује због убризгавања смртоносног вируса у све нације света, или скоро све, није згодно пуцати на земљу змаја јер је потчињавање Италије сада добро познат према кинеском царству.
Тако смо ми Италијани померили центар пажње пазећи да све буде уоквирено, осим кинеских заједница. Сви знамо да огромне кинеске заједнице у Италији, оне које држава никада није регистровала, за које се не зна да ли плаћају порез попут Италијана, оне до којих Агенција за приходе никада неће доћи, овде, до тих огромних заједница, са његови пацијенти са коронавирусом, са позитивним болестима и са многим смртним случајевима, као и увек, успели су да нестану у ваздуху. Може ли неко видети Кинеза у Италији? Чак ни да то платим по тежини у злату. Зна ли неко колико имају оболелих од коронавируса? Где их лече? Колико њих није успело? Кинези су постали стручњаци у свим секторима, али оно што најбоље раде је да нестану у право време. Они су ту, али на невидљив начин, помало налик на Марвелове суперхероје
Затварајући и ово поглавље о којем би, ако не институције, барем неки новинари из прве руке требали покренути истрагу, одмах пређимо на новију историју међународне уговоре које је наша Влада потписала.
Заправо, иницијатива тадашњег потпредседника пентастеллата да фаворизује отварање новог пута свиле који би могао да помери проток робе из Кине у Европу, преко наше територије, изазвала је сензацију. Све је било представљено као велика привилегија, барем са економског становишта, али можда чак ни испод тога.
Али та доступност не смије бити довољна за Кинезе који не желе било какве сметње када морају пословати и тако, ако уношење робе на бродове мора коштати чек у италијанским лукама и плаћање царине или у сваком случају потребно је прећи теретну луку са чековима које би италијанске власти могле учинити за вас, па, па шта је боље учинити него искористити слабости суверене државе и купити теретне луке као што су то учинили на путу свиле?
С друге стране, шта радите, купујете ли аутопут, а не купујете наплатне рампе? Невољно, стога, примећујемо да чак ни коронавирус није у стању да замрзне оне иницијативе које немају апсолутно никакву предност за Италију.
Али како доћи до лука у време када се сва пажња посвећује спасавању живота Италијана, а свака друга иницијатива би могла да скупо кошта бирачко тело?
Решење је следеће: иницијатива се усваја као национална хитна ситуација.
У ствари, данашње новине извештавају о интервјуу са сенатором из Демократске странке, Луиги Занда, која изгледа спремна, очигледно у институционалном смислу, да жртвује породичне драгуље како би нахранила Италијане. Укључите породичне драгуље. Односно, "ако нам Европа не помогне, премијер Цонте је рекао да ћемо то учинити сами. Али пошто нам без гаранција никада неће бити одобрен кредит, за подмиривање наших ванредних потреба без надувавања јавног дуга могли бисмо заложити државну имовину.".
Гаранција би се могла конституисати "барем за део који чине зграде у којима се налазе канцеларије, седишта великих институција, министарства, позоришта, музеји ...", као што би, на пример, могао бити Монтециторио, седиште Скупштине и Палаззо Чиги, седиште владе.
"У рату смо. А онда да причамо о гаранцијама, а не о продаји", Зато што се односи на"имовине која је већ регистрована у државном буџету у вредности од око 60 милијарди„У које такође можете додати“имовина локалних власти и региона, која је само делимично регистрована и према некима вреди око 300 милијарди".
Затим се упитао "да ли је могуће вратити нестратешку или војну државну имовину, доприносећи великим напорима који чекају земљу". А ту су и луке и аеродроми, закључује сенатор.
И наравно, продајмо све, железничке станице, луке, аеродроме, потрудимо се да се проклета глобализација, овај велики блеф који су измислили наши клеветници, увек и само може односити на Италију. Једносмерна глобализација, са јединственим правцем, италијанска територија. Што би постало раскршће странаца, робе и интереса, као и профита, од чега италијански народ, посвећен храњењу фудбалским утакмицама, не би имао предности.
Надамо се да ће лето, осим што ће уклонити вирус, одузети и ове политичке предлоге, враћајући нацији суверену државу, снажнији и кохезивнији народ и владу достојну тог имена.