Напади оружјем разарања на цивиле и инфраструктуру, заједно са одсуством адекватних и континуираних хуманитарних коридора, чине сукоб у Украјини озбиљном хуманитарном ванредном ситуацијом сада у Европи.
(од Винцензо Гаглионе) Дана 24. фебруара 2022. године, инвазијом руских оружаних снага, којој је заиста већ у првим месецима 2021. претходило постепено груписање трупа и периодичне оперативне вежбе на граници, драматично је избио сукоб у Украјини.
Данима раније, јавном изјавом, Владимир Путин заправо је анектирала неке територије изван руске границе, формално признајући Народне Републике Донетцк и Луганск који су се у међувремену прогласили суверенима, а још увек инсистирају у региону Донбаса, односно унутар украјинске нације.
Већ од 2014. године, руске и украјинске трупе су се суочиле у сукобу који је, иако дефинисан као „ниског интензитета“, током година изазвао преко 14.000 мртвих и десетине хиљада повређених, такође у великој мери охрабрујући миграциони феномен.
Русија је стога 21. фебруара 2022. послала своје оружане трупе у две нове земље, очигледно прекршивши Будимпештански меморандум од 5. децембра 1994. године, међународни споразум којим је Украјина пристала да неће ширити нуклеарно оружје и да у наредне две године испоручи 1900 нуклеарних бојевих глава суседној сили на њихово располагање у замену за гаранције саме Русије, али и Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства. , а касније и Кине и Француске, у погледу њене безбедности, независности и територијалног интегритета.
Руски медији су током протекле године у неколико наврата најављивали скору инвазију на Украјину, али су их ауторитативни медији увек демантовали.
Уз кратку видео-поруку, дакле, Владимир Путин нагло саопштио је војни напад на Украјину и од тог дана градови и даље бомбардују, цивили гину у изобиљу, док су преговори, започети након избијања сукоба, далеко од одлучујућег исхода и ванредна здравствена ситуација поприма незамисливе размере. Ако је тачно да председник Путин полаже право на те територије изјавом да жели да заштити руске етничке мањине које живе у Украјини, с друге стране, мора се поновити да територијалне границе једне нације не зависе од унутрашњег присуства другачијег становништва. јер би иначе многе земље биле у рату.то је Италија пре свега, на пример, с обзиром на јужнотиролске територије које претежно говоре немачки језик, на граници са Аустријом.
У сваком случају, било какви спорови око анексије или преноса територија између суверених држава морају се решавати по прописаним дипломатским процедурама а никако оружаном агресијом која изазива погибију хиљада немоћних људи и уништавање цивилних добара и добара.културне.
Такође треба имати на уму да је након распада СССР-а 1991. године, преко 25 милиона људи руске националности и језика наставило да живи у 14 распаднутих бивших совјетских република, на територији ван руских територија, па је, по истој логици, геополитика прогласила од Путина, Русија би имала право, да тако кажем, да нападне друге нације које се налазе на њеној граници.
Штавише, украјински језик, који је преживео године совјетског одвраћања и периодичне забране ауторитета, веома је сличан руском, иако има и словенске корене, потврђено је да га као први језик користи 67% становништва, док руски језик користи преосталих 29%, иако га сви Украјинци добро знају.
Веза Украјинаца са њиховом земљом је висцерална, мајчинска. Има оних који никада нису отишли и оних који су се вратили у најмрачнијем часу, јер им је Земља као мајка и ово је тренутак у којем она мора бити заштићена и вољена, а не остављена сама. У зависности од тога где се налазите, живот се много мења. Подручја која су највише погођена Русима су очигледно засебна стварност: биће и ништа змија, да парафразирамо Жан Пол Сартра.
Трагичан је налаз да је, према статистици „Индекс људског развоја„Украјина је већ била најсиромашнија земља у Европи и 74. у свету, упркос чињеници да је у време царства била позната као“житница ЕвропеА са својом популацијом од 41 милион становника, бар до губитка Крима и Донбаса, испала је осма земља по броју становника на свету.
У овом тренутку, међутим, Украјина још увек није савезник НАТО-а, иако би своју одлуку о приступању Атлантском пакту и ЕУ могла да тражи управо да би се суочила са тренутном озбиљном ратном ситуацијом, због чега би на својој територији остварила одбрамбену оружану реакцију – колектив , сходно познатом члану 5 Уговора.
Опасност од далеко озбиљнијег међународног сукоба тада би била одмах иза угла, са више од 3 милиона избеглица већ је побегло у друге земље и милионима људи интерно расељених.
La Цроце Росса Интерназионале и Л 'Агенција УН за избеглице свакодневно извјештавају о драматичним условима у којима су цивили, а међу њима и најосјетљивије категорије, као што су жене, дјеца и старци, присиљени да преживе континуиране нападе.
Чак и више од 10 милиона људи присиљени су да остану у најтеже погођеним подручјима у земљи и хитно им је потребна хуманитарна помоћ и заштита јер су основне услуге, као што су струја и транспорт, потиснуте, а основне потрепштине као што су храна, вода и лијекови недостају.
Према међународном хуманитарном праву, цивили никада не би требало да трпе последице оружаног сукоба, а на поштовање правила за њихову заштиту и заштиту позивају се све међународне организације, уз формалне притужбе да границе остају отворене да би омогућиле бекство и азил ван граница Украјинске територије, непрекидно и неселективно бомбардоване.
Примера ради, треба напоменути да само са железничке станице града Одесе свакодневно прође између 600 и 800 људи бежећи ка регионима западне Украјине.
На истоку региона хуманитарни услови су још хитнији, са више од 200.000 људи без воде у Доњецкој области, а 80% урбаних територија потпуно уништено у Луганску и скоро 100.000 породица без домова и без струје.
У овом застрашујућем сценарију треба напоменути да жене и малолетници који представљају 90% цивила који беже из Украјине у суседне земље, углавном пролазе кроз Пољску из које се селе и у Италију.
Украјина нам је ближа него удаљеност између Трста и Палерма.
Ризик да ове рањиве категорије могу постати жртве веома озбиљних прекограничних криминалних појава, као што су трговина људима, сексуално и радно злостављање и експлоатација на различите начине, укључујући и пре свега малолетне особе, је конкретан и вероватан.
С тим у вези, нажалост, већ знамо драматичне извештаје о онима који беже од других сукоба, пролазећи кроз пустињу подсахарске Африке ка ужасима Либије.
Агенција УНХЦР упућен у Украјину, али и на Пољска, Молдавија, Мађарска e Румунија од тим координатори активности заштите од сексуалног злостављања и сексуалне експлоатације (ПСЕА), као и стручњаци за заштиту од родно заснованог насиља и злочина над малолетницима, планирајући логистичку везу између свих актера у области хуманитарне заштите и државних органа у циљу гарантовања ваљан и ефикасан одговор.
Након почетка непријатељстава, да би зауставили најављену драму цивила укључених у сукоб, УНХЦР и УНИЦЕФ су успоставили тзв.Плаве тачке„(Плаве тачке) у шест земаља (Чешка Република, Мађарска, Молдавија, Пољска, Румунија и Словачка) као и друге европске земље одмах су дале широку доступност, успостављајући неутралне и безбедне просторе за дистрибуцију основних добара и заштитних услуга малолетници, породице и друге осетљиве категорије, олакшавајући делотворан одговор на личне потребе и на тај начин хомогенизујући понуду различитих укључених партнера.
Ја "Плаве тачке„Од суштинског су значаја за стратегију хитне помоћи и представљају ефикасан облик сарадње, чак и између различитих сектора, као што је онај чисто цивилни, који чине невладине организације и други институционални субјекти, и страних оружаних снага, које се често шаљу на поприште сукоба у операцијама подржавање мира.
Дакле, НВОу Цроце Росса Интерназионале, све укључене институционалне структуре, а не, сарађују како би ублажиле патње најизложенијих у ратном контексту: настављамо да стварамо и управљамо центрима за помоћ, хуманитарним транспортом, широком дистрибуцијом основних потрепштина у пунктовима прве помоћи, примарне робе, дакле држање хуманитарних потреба под контролом у близини украјинских граничних прелаза, где се окупљају и пролазе хиљаде избеглица.
У трагичним непредвиђеним ситуацијама као што је ова садашња, као иу ратним контекстима који су годинама захватали међународни геополитички пејзаж, читаво човечанство не сме да се изгуби, већ напротив мора да се поврати, окупљајући се око оних којима је најпотребније.