(Јохн Блацкеие) Папа којег сам јуче видео није био папа теологије ослобођења. Јучерашњи папа, онај који се полако пењао по киши да би стигао до дворишта цркве базилике Светог Петра, није био модернистички папа којег су многи, да би се дистанцирали од њега, почели називати „Бергоглио“. Није се чак ни папа тај који се увече свог избора на Петровом престолу представио као „Епископ римски", Као да ће засенити службу Понтифа, па чак ни Папа, кога је потпиривао модернистички дух који су у Ватикан донијели многи прелати уморни од Јеванђеља, био одвучен пред богињу Пацхамаму на крају једног Синод о Амазонији који је требало да шокира свет увођењем краја целибата за свештенике.
Синоћ сам по тој киши, у потпуној самоћи и на празном Тргу Светог Петра на којем су почивале очи целог света, видео изгубљеног сина.
Заиста сам видео изгубљеног сина који се након бројних путева који су га водили другде, сада повучен на једну, а сад на другу страну, не нашавши оно што је тражио, вратио Оцу.
И тако синоћ, под оним кишним облацима који су ускратили последњи одсјај касног пролећног поподнева да осветли трг, готово покајнички, Видео сам како се папа враћа Оцу.
Кораци папе Фрање су спори и тешки. Умор осамдесетогодишњака лоше се крије под маском Понтифа. На том огромном тргу где калдрма посута кишом одражава вештачка светла која осветљавају ту чудну позорницу, посматрамо Христовог викара како се полако приближава Базилици.
Нико није поред њега, попут расипног сина, он се представља Оцу сам. Са њим, међутим, носи тежину читавог човечанства.
У дворишту цркве, Понтифф је желео слику Салус Попули Романи (спас римског народа), византијска икона на којој је приказана Мадона и дете, смештена у базилици Санта Мариа Маггиоре у Риму. С друге стране папа је желео чудесно распеће Сан Марцелло ал Цорсо. То је распеће које је спашено од пожара 1519. године, а затим је 1522. године куга нестала из престонице након поворке. Папа се молио прво под ликом Мајке, а затим под распетим Сином. Поглед му је уморан, молећив.
Из тог црквеног дворишта, Папа је са толико благодати можда опоменуо цело човечанство рекавши: „Недељама се чини да је вече пало. Густи мрак згуснуо се над нашим трговима, улицама и градовима; завладали су нашим животима, испуњавајући све заглушујућом тишином и пустошом празнином, која паралише све док пролази: осећа се у ваздуху, осећа се у гестовима, погледи то говоре. Нашли смо се уплашени и изгубљени. Олуја разоткрива нашу рањивост и оставља откривене оне лажне и сувишне сигурности са којима смо изградили своје програме, своје пројекте, своје навике и приоритете. Наставили смо неспутано, мислећи да увек останемо здрави у болесном свету. Сада, док смо у узбурканом мору, молимо вас: "Пробуди се, Господе!".
Папа је практично сликао савремени свет, свет без Бога, свет посвећен себичности, личним интересима, угњетавању: свет уроњен у зло.
Али тај Бог који је обећао да ће увек остати међу нама, до краја времена, одржао је своје обећање и вечерас. Свештеник у пратњи надстрешника свештеника носи Пресвето у Монстранци, прелазе неизмерну празну базилику. Света хостија постављена је на олтару изнад дворишта цркве. Бог је са нама.
Папа седи испред евхаристијског Исуса. Молите се. У позадини, по киши, постројавају се неки полицијски аутомобили испред колонаде коју је историјски догађај опозвао. У одређеном тренутку зазвоне звона базилике, полицијски аутомобили укључују сирене. Ускоро ће се догодити нешто врло важно, јединствено у историји света. Папа уз велики напор узима монстранцију у своје руке, предузима неколико корака да погледа у свет и полаганим и тврдим гестом обележава човечанство знаком крста, дајући посебан благослов “Урби и Орби”Да ће само овом приликом отказати грехе и болове. То је јединствен догађај. Прочишћење човечанства једним покретом.
Ништа такво никада није виђено, оно што се догодило вечерас, никада се није догодило у историји Цркве. Бог, који нам оставља слободу да чинимо зло, смилуј нам се и слушај молитве свог представника на земљи, ослобађајући нас ове пошасти.
Народ Божји, који је пратио папу са молитвом и са круницом у рукама, има веру у милост Свевишњег.
Нека Мајка Божија дотакне срца свих оних који, чак и упркос догађајима попут ових, остану непазични и спремни да започну живот од места одакле су га оставили. Али будимо опрезни. Бог који има ивице Универзума у својим рукама неће дозволити свету да поново покрене своју трку према провалији стављајући Створитеља још једном на страну.