Брахим маарад на Аги укратко је испричао шта се догодило у Ираку након полагања Садама Хуссеина.
Од 2003. године, године депоновања Раиса Садама Хусеина, о.Из ирачке јавне касе нестало је око 450 милијарди долара, четири пута већи од прорачунског маневра, више него двоструко од БДП-а: та цифра сумира дубоке разлоге због којих се хиљаде Ирачана побунило против владе у крвавим демонстрацијама које су до сада коштале педесетак људи живота.
Већина Ирака са 40 милиона становника живи сиромашно, упркос томе што тој земљи никад не недостаје нафтног богатства. После Садамовог пада, нови ирачки лидери борили су се да зацртају демократски пут после деценија диктатуре. Два догађаја су била пресудна. Прво, америчка одлука о забрани дуго доминирајуће странке Баатх - и начин на који је спроведена - створила је политички вакуум. Друго, расформирање војске - остављајући стотине хиљада обучених људи без алтернатива - оставило је сигурносни вакуум. Ирак је претрпио грађански рат, политичка превирања, раширену корупцију, секташке тензије и екстремистичку побуну која је трећину земље окренула наопако.
Постоје четири - анализира Амерички институт за мир - главне фазе које су карактерисале нови Ирак.
Прва је почетна транзиција између 2003. и 2007. године, која је започела привременим овлашћењима коалиције предвођене САД-ом. Америчка војска је одговорна за националну безбедност. Транзиција укључује изградњу нових партија, регрутовање и обуку нових војних снага, стварање грађанског друштва у настајању и израду нових закона.
Ирачани су 2005. године гласали за нови Устав, који уводи индивидуална права такође за верске и етничке мањине. Политички однос снага - којим су вековима доминирали сунити - радикално се мења. По први пут шиитска већина повратила је премијерско место и имала довољно полуге да контролише кључна министарства и друге важне положаје у држави.
Међутим, транзиција је покренула секташке тензије, што је довело до напада на светиште ал-Аскари, шиитско свето место, почетком 2006. Током година, низ џихадистичких вођа слиједили су један другог одлучни да подстакну непријатељства између етничких заједница и религиозни у Ираку. Другу фазу, од 2007. до 2011. године, обележава амерички војни талас који доноси додатних 30 војника - поред већ распоређених 130.000 - који помажу у заустављању ескалације крвопролића.
У међувремену, међу ирачким сунитским племенима постоји такозвано „буђење“: они се побуне против џихадистичког покрета и почињу да раде са америчким трупама. Сједињене Државе одлучују да се повуку из Ирака до 2011. године, уз договор Багдадске владе да ће укључити сунитска племена у ирачке снаге безбедности како би задржале секташку поделу. Трећа фаза се одвија између 2012. и 2017. године, јер ирачка влада не испуњава обећања да ће запослити и платити сунитску мањину која се борила против џихадиста.
Ухапшене су хиљаде сунита. Почетком 2013. десетине хиљада учествују у антивладиним протестима у Рамадију, Фалуџи, Самари, Мосулу и Киркуку. Сунити оптужују премијера Нурија ал-Маликија за ексклузивну секташку политику. Погоршавају се и Маликијеви односи са Курдима.
Немогућност владе у којој доминирају шијати да прими суните омогућава самозваној Исламској држави да се обнови, регрутујући хиљаде сунитских бораца, и да преузме потпуну контролу над Фалуџом 2013. Упркос томе што је ирачка војска већа и боље опремљена. У јуну 2014. ИСИС долази да преузме контролу над трећином земље, а лидер Абу Бакр ал-Багдади изјављује стварање калифата у Мосулу, другом по величини граду у Ираку.
Њиме се успоставља владавина терора са отмицама, погубљењима, масовним убиствима, пљачкама, изнудама, запленом државних ресурса и шверцом. Успон ИСИС-а даље дели ирачко друштво: то је такође рат између сунита и шиита. Четврта фаза започиње 2018. године након што је влада поново успоставила контролу над читавом ирачком територијом. У мају 2018. национални избори преобликују политички пејзаж.
Шиитски свештеник Моктада ал-Садр предводи мало вероватну коалицију са секуларним сунитима и комунистима која осваја највише места док је блок који подржава Иран и други. Парламент за предсједника парламента бира курдског политичара Бархама Салиха и предсједника Мухаммеда ал-Халбусија, 37-годишњег сунитског замјеника. Салих за премијера именује Адила Абдула ал-Махдија, 76-годишњег економисту и шиитског политичког стручњака.