(аутор Маурицио Гианнотти) После 4 председничке владе, прошлог 4. марта, Италијани су се вратили на гласање уверени да својим консензусом коначно могу да изразе нову владајућу класу која је способна да извуче земљу из блата у који је недавно пала. године, али, нажалост, до данас још увек не можемо имати јасне идеје о нашој будућности.
За сада смо само могли да констатујемо, не баш са ентузијазмом, да је осмишљен и употребљен изборни механизам омогућио да се, уз већинско/пропорционално репесаж, врате у парламент они политичари који су изгубили директну конфронтацију или, боље речено , није добио довољан број гласова бирача.
Након вишемесечног напорног рада и тешких дискусија, већа су у октобру 2017. усвојила изборни закон у који је јасно да имају велике сумње.
Ако узмемо у обзир све што се дешавало од 2011. до данас, могло би се помислити да у нашој толико хваљеној демократији има пукотина и да је легитимна сумња да је овај изборни закон осмишљен да обезбеди парламентарни континуитет публици политичких личности. мање-више јасне славе, свесни да не могу победити у директном поређењу.
Ово би објаснило кашњења у формирању ваљане коалиције јер је сада потребно време да се помире очекивања велике консолидоване „олигархије“ и нове већине изражене на биралиштима.
Овакве ситуације су се донекле дешавале и у прошлости и то не само у Италији.Ако пажљиво погледате и Немачка доживљава скоро слично искуство али с том разликом што се Немци понашају дискретније и понашају се са већим грађанским смислом него на нашу која би се могла дефинисати као више медитеранска.. скоро левантинска.
Ситуација није нимало лепа и морамо се надати да ће наши изабраници што пре пронаћи право решење јер се држава хитно мора суочити са многим ванредним ситуацијама које се тичу: финансијско-економско-производног система, социјалног проблема и пратеће претње безбедности. које произилазе из имиграције која је сада ван контроле, правде уопште и борбе против националног и трансакционог организованог криминала, разјашњења ако не и потпуне ревизије односа са ЕУ, поновног покретања спољне политике на глобалном нивоу, безбедности и одбране, контроле и примарна улога на Медитерану, јавно образовање и научна истраживања, здравство, транспорт, животна средина и климатске промене, итд… итд…
Наведени само су део безбројних динамичких система у које смо уроњени и које морамо држати под контролом и покушати да управљамо или, барем, умемо да предвидимо могући развој како бисмо спровели све одбрамбене системе неопходне за обезбеђење заштите. наше земље
Све ово није мала ствар и врачарски шегрти морају да одступе, сада је погубно да се сви понашају озбиљно и неуморно, почев од политичара до државних руководилаца-функционера, целе ПС и свих грађана, као што се од памтивека није десило.
Ово је највероватније последња шанса.