Веома деликатно авганистанско питање још једном је нагласило колико је важно да Европа постигне стварну и евидентну стратешку аутономију у свим секторима како би могла да интервенише и заузме позиције, чиме постаје "део решења, а не проблем"У савршеној аутономији без чекања или условљавања избора"одлучан " великих супер сила као што су САД, Русија, Кина.
Разлози који захтијевају овај важан и неопходан циљ појашњени су у чланку објављеном на страници висион-гт.еу Генерал Паскуале Презиоса, данас председник Сталне опсерваторије за безбедност Еуриспеса.
Одмах размишљање о кризи која се догодила у Авганистану важно је јер ће бити врло одлучујуће за развој међународног поретка.
Кризе захтевају хитне одлуке и алтернативе између катастрофе и спаса ће зависити од ових одлука.
Кризе одмах откривају проблеме политичког поретка, готово увек скривене у нормалним временима, истичући и заостали степен ефикасности институција и неадекватност језика који се користе за њихово управљање.
Афганистанска криза почиње 2003. године, године у којој су се САД усредсредиле на радикални сунитски тероризам, 11. септембра, избледеле да би јуриле за ирачким духовима.
Стратешка недоследност САД -а у 20 година проведених у Афганистану учинила је да САД и њихови савезници изгубе "Глобални рат против тероризма" објављен након напада на Куле близнакиње и кредибилитет у знању како задржати преузете обавезе у очима свет.
Међутим, међународни кредибилитет САД већ је био нарушен и напуштањем Курда у рукама Турака у Сирији и проглашеним повлачењем предсједника Трумпа из иранског нуклеарног споразума који је потписао предсједник Барацк Обама, његов претходник ...
За недавне догађаје у Авганистану, председник Биден, у свом последњем говору о повлачењу америчких војних снага (из Авганистана), нажалост, није споменуо европске савезнике, дајући тако непријатан сигнал трансатлантске солидарности, уместо тога потврдио је губитак интереса првенствено у борби против побуне, остајући некако заинтересован за борбу против тероризма, не наводећи на који начин. У многим је земљама, нажалост, тешко одвојити побуну од тероризма, а у сваком случају стратегију у Афганистану диктирале су САД у 20 -годишњем боравку.
Заправо, споразум из Дохе почео је тек након што су Авганистанци на захтев САД пустили 5000 талибанских затвореника, од којих су многи оптужени за ратне злочине.
Амерички председник је такође нагласио да су милијарде долара потрошене на изградњу авганистанских ФА, којих је било 300.000, нажалост ФА је оруђе у рукама владе која мора да обезбеди етичке и моралне циљеве и подршку за одржавање кохезије трупа.
Авганистанске владе никада нису блистале због транспарентности, већ само због корупције, а заправо су побјегле у егзил на прве знакове могућег доласка талибана у Кабул, остављајући ФА без директива.
Непосредне посљедице ових нових одлука Сједињених Држава бит ће двоструке: на вањском плану, друге земље, посебно европске, али и азијске, морат ће поновно калибрирати своје стратегије и за одбрану и за борбу против међународног тероризма, док ће на унутрашњем плану обје чини се да се постиже повећање консензуса, интерног карактера због окончања бескрајних ратова, праћених, међутим, новом кампањом делегитимизације метода повлачења које је спровео председник.
Са овим тешким премисама, САД се спремају да ојачају своју улогу у међународној конкуренцији против Кине и Русије.
Ново име Авганистана у „Исламски емират у Авганистану“ није изненадило аналитичаре јер се то већ наводи у споразумима из Дохе, иако са спецификацијом званичног непризнавања од стране САД.
Ово отварање отвара пут радикалним исламистима који живе у другим земљама које су сада биоскопи протутерористичких операција (пропале државе) Афрички рог, Сахел, који ће ојачати њихово повјерење у циљ успостављања исламског емирата и у тим земљама.
Тренутна авганистанска криза могла би имати готово тренутни домино ефекат на ирачку, сиријску, палестинску, јеменску и афричку кризу. Северна Африка је европска Ахилова пета због тајности имиграције и илегалне трговине.
Авганистан је одувек имао водећу међународну улогу у илегалној трговини дрогом.
Доласком Исламског емирата ова улога ће бити наглашена како би се погодовало пуњењу, са 10% (десетине), државне касе коју је претходна влада испразнила.
Последице повећања трговине дрогом углавном ће осетити Европа.
Бекство САД -а, НАТО -а и других земаља из Кабула отворит ће пут радикалном исламу на глобалној разини и окончати експеримент друштвеног инжењеринга који је Бусхова администрација провела прво у Ираку с распадом ирачке државе, а сада у Афганистану с крахом експеримента који је трајао 18 година.
Неуспеси постигнути у Либији, Ираку, Авганистану, Сирији, Јемену су управо супротни од онога што у плановима указују архитекте новог светског поретка.
Досадашње интервенције ван подручја углавном проведене на подручју Блиског истока узроковале су пад држава и почетак грађанских ратова.
У последњих двадесет година, дакле, већ постојећи светски поредак подстакнут је сталним нередом због којег су САД изгубиле своју водећу улогу или улогу „неопходне нације“, како је изјавио председник Клинтон.
Тренутни ниво кризе је веома висок јер су међународне кризе додате и унутрашњим у појединим земљама финансијске, економске и пандемијске природе.
Ниво тоталне кризе је толико висок да су САД данас морале да бирају између подржавања свог међународног кредибилитета и захтева масе становништва да оконча рат који се чинио бескрајним.
Пандорина кутија је отворена и последице ће се ускоро осетити.
Од сада ће Европа морати више да размишља о свом самосталном управљању, мораће да достигне своју стратешку аутономију како би управљала даљим кризама које ће се ускоро појавити на хоризонту.