Суочена са француским активизмом у Либији, Италија не стоји по страни, већ управо супротно. Италијанска влада покушава да поново отвори партнерство са бившом Јамајријом, како би превазишла миграциони досије. Није случајно да су у последња два месеца италијанске власти често биле у Либији. Министар унутрашњих послова Маттео Салвини, затим министар спољних послова Ензо Моаверо Миланеси и на крају министарка одбране Елисабетта Трента. Дванаест патролних чамаца обећало је либијским властима, али било је речи и о могућој реактивацији италијанско-либијског споразума о пријатељству и сарадњи који су Гадафи и Берлусцони потписали 2008. године.
Чак и ако исти не може бити поново активиран у целини за техничко-правна питања, то би и даље представљало отварање Либије за конкретну економску сарадњу, али пре свега за консолидацију билатералних односа. Нарочито на западу земље, где Француска још увек није наметнула свој утицај. Треба имати на уму да су се на истоку трансалпини већ определили за поверење и сарадњу са генералом Хафтаром.
Мацрон их је све покушао. На самиту је, изненађујуће, у Паризу окупио све укључене странке најављујући наредне либијске изборе у децембру 2018. Изборе које је изасланик Уједињених нација у Либији Гхассан Саламе одмах демантовао, „нема услова“, одговорио је на напомену .
Мацрон је тада одлучио да игра на Путинову карту и 25. јула је на састанку у Јелисеју разговарао са руским министром спољних послова Сергејем Лавровом како би разговарао о ситуацији у Сирији, али и у Либији, јер обе државе подржавају генерала Хафтара на источном подручју Либија. Мацрон, незадовољан, одлучио је да пошаље министра спољних послова Ле Дриана у Триполи да се састане са Серрајем и неким лидерима важних локалних милиција, како би поново потврдио француску помоћ за још једну стабилизацију земље.
Италија није стајала по страни и дуго је имала односе са утицајним племенима у западном делу Либије. Поверење које је Италија стекла у том подручју могло би бити одлучујуће за то да се схвати као следећи саговорник на међународним столовима који ће посредовати у споразуму са источним фракцијама, подржани од Француске и Русије. Позицију Италије ценила би и Москва.