(аутор Паскуале Презиоса) Кина је присутна у 48 афричких држава, од 54 признате, и води добро структурирану инвестициону политику сличну онима које су већ у Тунису и о којима се говори у другом чланку.
Ово не може бити ново за геополитику.
Кина је већ од 1949. године, датума успостављања Народне Републике, обраћала политичку пажњу Африци маоистичким принципима повезаним са антиколонијализмом и подршком ослободилачким покретима: Трећи свет и несврстаност били су геополитички концепти развијени у та историјска ера.
Историјска је била посета Зхоу Енлаи-а 60-их, која је успоставила политичку платформу за будуће односе између два континента на основу: једнакости, реципроцитета, немешања у унутрашњу политику (Лимес).
Кинески период економског и војног развоја у иностранству поклапа се са нестанком Мао Зедонга и пристанком кинеске производње за приступ државним кредитима. Почетком 2000-их је подељен Форум за кинеско-афричку сарадњу, који је праћен истинском Белом књигом, која је ојачала међусобне политичке односе међу земљама, потврђујући принципе око којих се сложио Зхоу Енлаи.
Два континента су потребна један другом: Кинезу су потребни природни ресурси, а Африци инфраструктура. Чини се да Кина на неки начин има исте потребе као и наша земља.
Кина је 2014. године из Африке увезла 200 милијарди долара, а из Африке 90 милијарди долара. 86% кинеског увоза чине нафта и минерали. 90% афричког увоза фокусирано је на три водећа сектора: транспорт, индустријска роба и текстил.
Они који немају природне ресурсе постају дужни Кини: Маурицијус увози 40 пута више од извоза.
За 10 година Гана је са 70 милиона долара дуга прешла на четири милијарде долара. Међутим, постоји економска комплементарност између два континента. У централној и западној Африци Кина даље повећава инвестиционе активности подржане од Екимбанк (Венето Банца Гроуп), ово је афричка регија која говори француски језик (Африцаинтеллигенце).
Шта се променило од раније?
Изгледа да Кина сада много више укључује своје учешће у изградњи „тешке“ инфраструктуре и последичном управљању истим, сектором који је раније био ексклузиван за Француску.
Путеви, аеродроми, луке и железнице главни су кинески пројекти у овом делу Африке.
Цхина Цоммуницатионс Цонструцтион Цо. (ЦЦЦЦ), која је већ поменута за Тунис, отвориће 133 км аутопутева у Сенегалу како би повезали градове Тхиес и Тоуба.
У Камеруну, подружница ЦЦЦЦ гради 215 км аутопута који ће повезати градове Доуала са Иаоуом.
У Габону је огранак ЦЦЦЦ прошлог јула добио уговор за изградњу 850 км путева.
Међународни аеродром Ломе прошириће се још једним кинеским огранком новим терминалом.
На Обали Слоноваче у току су радови на изградњи лука и проширењу речних путева.
Све ове иницијативе нису негативне за Француску која се, међутим, предлаже за фазу управљања великом инфраструктуром, али ситуација се мења.
У Сенегалу, где Француска запошљава моћну грађевинску компанију, предвођену познатим Герардом Сенацом, Пекинг жели да следећа фаза управљања такође прати градњу.
Временом је Кина развила политичку, војну и економску стратегију и план за Африку са обилним користима за кинеску економију, чини се да Европа и сада старе европске колонијалне силе нису вољне да се укључе на овај континент, са изузетком Француске, која је једино потенцијално тржиште за наредних неколико година, које треба развити и стабилизовати.
Европа, а посебно Италија, пати од снажног миграционог таласа из Африке са великим социјалним утицајима, док Кина на том континенту делује у своје добробити, а Француска се брани најбоље што може.
Можда је прикладно ојачати нашу стратегију сарадње за овај велики континент који пружа бројне могућности за нашу производњу, посебно у транспорту, индустријској роби и делимично текстилу; Италија није богата природним ресурсима, али их мора увозити као што то већ неко време чини Кина.
Сарадња са Африком само ће учинити трговински сектор са Италијом ефикаснијим.