Сиријско питање из друге перспективе

Јуче је у сали већа Палаззо делла Провинциа ди Фросиноне одржана конференција о Сирији, коју је на почетку дефинисао консултант сиријског Министарства информисања, Оудаи Рамадан посебно "храбар" у контексту какав је садашњи доминантног медијског круга, он пружа "своју истину" представљајући је као независне и незаинтересоване информације.
Оно што се појављује доказује потпуно супротно, макар само зато што, како је с правом рекао један од говорника у премиси конференције, "да бисте знали истину, морате увек чути два звона", стара изрека која се чини да се савршено уклапа .
Састанку је присуствовао председник Покрајинског већа Фросинонеа Луиги Ватана коме је присуствовао и поменути консултант сиријског Министарства информисања Оудаи Рамадан такође имам, Али Хассан Рамадан из Комисије за верска питања сиријске владе, поред члановима Координације за мир у Сирији, Оресте делла Поста и проф. Биагио Цацциола, одржан је у присуству ПРП канала пред публиком која није толико бројна колико би такви догађаји заслужили, али свакако пажљива, компетентна и снажно заинтересована за деликатно питање којим се бави.
„Прва жртва рата је истина“, почиње овом реченицом расправа коју је покренуо Оресте делла Поста и наставља причом о преко 6 година злочина коју су двојица Сиријаца извели у судници. Дотакнуте су многе истакнуте тачке сиријског питања, које су и даље превише обавијене ћебетом које такође због „западних“ тишина спречава људе да имају ширу визију текућег мучеништва сиријског народа.
Неко пита како се у Сирији управљало суживотом међу народима различитих религија, а имам одговара да није имало чиме да се управља, јер је сиријски народ одувек живео у савршеној хармонији и заједништву без обзира на вере појединог народа и додаје: „У наша земља хришћани нису гости, али они су Сирија, колевка арамејског језика, оног којим говори Исус Христос ".
У Сирији, кажу нам пријатељи, барем пре сукоба, слобода богослужења је увек била загарантована и црквена звона нису престајала да звоне. Дуг период проведен на Блиском истоку и тачније у Либану помаже ми да схватим шта чујем из њихових прича. Цркве и џамије су се низале једна за другом у средишту Бејрута, а вјерници обје религије живјели су без икакве потребе за интеграцијом, јер оно што су живјели била је нормалност живота, живјели у поштовању између вјерске браће или једноставно међу сличним људима у стварању. Сећам се наизменичности између позива на молитву који су долазили са мунара и прецизног звука звона. Сећам се људи који су живели у миру и то сам могао да проверим не само у Бејруту, већ и у остатку земље кедрова, од Тира до Сидона, од Триполија до Баалбека и поново у Накури и у свим селима на граници са Израелом него са Сиријом.
Враћајући се на сиријско питање, показује се да је револуција која је довела до овог мучеништва вешто створена са илузијом доношења људима: мира, реформи, слободе и промена. Шта је уместо тога донео, сви могу да виде. Рат који је свакако дужи него што се очекивало и којем нема потребе додавати придеве, вешто створен за чисте економске интересе диктиране потребом контроле гасовода који воде до Медитерана и који представљају највећи извор енергетске диверзификације у односу на нафту . И управо су арапске земље такозваног петродолара одговорне за овај сукоб који погађа сиријски народ.
Сирија је коришћена као друштвена игра упоредива са ризиком у коме су се све јаке силе планете суочиле једна у другу у виду рата посредника.
Исламски фундаменталисти које су финансирали Катар, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Турска, земље које су у почетку жељеле дестабилизацију ове проамеричке државе, доведене су у источни дио земље како би покушале смијенити Асада и његову владу, која је које је најмање 60% људи изгласало, желе то да подвуку, па су их легитимно изабрали и тражили Сиријци. Кажу нам, влада, која је одувек била гарант секуларизма и суживота између различитих култура и религија, социјалистичка влада која је упркос свему покушала да гарантује добра и услуге свом народу, слободном или скоро, влади и народу да је упркос неједнаким снагама на терену показало да је способно да се одупре и победи ИСИС у рату који је све само не локални.
Сукоб који се водио и који се још води, није био "верски" рат који су покушали да прикрију, већ прави напад на суверенитет Сирије.
Игра је пропала управо због импресивне друштвене кохезије Сирије која је видела своју војску, сачињену од војника различитих верских конфесија, који су се испрва опирали на херојски начин, а затим победили плаћеничке војске ИСИС -а, сада на тачки потпуно разуђен.
На срећу, стога је Сирија издржала, јер да није задржала сукоб, преселила би се на друго мјесто у свијету, издржала се због снажне везе између свог становништва и друштвеног дјеловања државе. Ниједна друга национална војска не би издржала ударни талас оружја НАТО -а продатог на раскрсници у Ал Нусри (огранак Ал Каиде на Блиском истоку). Изиди, поред многих других фракција терориста које подржава Запад, посебно француска влада, прво Оланд, а затим и Макрон.
Наравно, сада су се ствари дубоко промениле. Посебно на терену где су захваљујући одлучном деловању земаља попут Русије, Ирана, Либана, посебно захваљујући битном доприносу Хецболаха, Ирака и курдског народа, сви стали на страну великодушности и жртвовања поред Асадове Сирије. Али борба се наставља и трајаће до краја, све док претња човечанства о исламском фундаментализму не буде уништена.
Глобални рат који изгледа да се коначно приводи крају, који се захваљује поносном сиријском народу и горе поменутим земљама које су преузеле одбрану, није се проширио на друга подручја свијета и који је, чак и уз неизрециве жртве, успео да баци на земљу и згази ту „црну заставу попут срца онога који ју је окачио“ над великим делом земље.
GB

Сиријско питање из друге перспективе