(аутор Фулвио Осцар Бенусси, Аидр партнер) Будућност више није оно што је некада била.
Ова изјава Пола Валерија нас доводи до последичног питања: да ли школа може бити незаинтересована за будућност која нас чека и да настави да буде оно што је некада била?
Верујем да постоји једногласна сагласност о потреби интегрисања садржаја и методологија у школске програме који узимају у обзир социо-економске промене нашег друштва чак и ако је отпор променама и даље присутан међу наставницима.
Недавна дешавања такође повећавају заостајање у школама.
Напредак ка будућности је заправо убрзан због пандемије. Промене у начину обављања послова и опхођења са јавном управом, које су полако постајале, за врло кратко време, постале су нова реалност.
У прошлости је школа морала да одигра своју улогу тако што је децу образовала за грађанство, као и припремајући их за посао који би као одрасли могли да обављају у познатом и очекиваном контексту. Мисија школе у то време била је да припреми ученике за статичну радну стварност у готово непроменљивом друштвеном контексту.
У новије време постало је неопходно суочити се са тржиштем рада које је отварало нова радна места по стопи замене од око 50% оних који су постојали у периоду између почетка школовања и времена када су дечаци дипломирали (13 година од основне до краја више средње школе). Трвења са школом „Министарског програма“ су стога постала очигледна, због чега је хитно потребно преиспитати начин школовања. Доказ о томе произилази из одломка из Програма у Министарске смернице које су смањиле прескриптивност наставних планова и програма које је централно дефинисало Министарство.
И данас смо.
Реорганизован је рад са пандемијом, посебно онај у приватним предузећима.
Радно време је од ригидног распореда од 9 до 17 прешло на радно време које радник често слободно одређује. Рад се може одвијати било где, превазилазећи ограничења његовог учинка радећи искључиво из сопствене канцеларије. Радни алати данас обухватају мноштво уређаја, док су радне активности засноване у прошлости на задацима датим гласом или испорученим путем е-поште данас засноване на технологијама за сарадњу. Компетенција која је прво заснована на консолидованом знању данас је фокусирана на адаптивно учење. Промоција нечијег имиџа подразумева бригу о личном бренду и тражење посла се више не промовише искључиво уз биографију, већ се одвија онлајн, на пример преко Линкедина.
Такође су се развила знања и вештине грађанства које су неопходне младим одраслим особама да остваре своја права.
Данас су оне везане за компетенције које можемо дефинисати као е-грађанство. У свакодневном животу постало је неопходно знати и знати користити сертификовану електронску пошту која се сматра дигиталним домом грађана. СПИД је неопходан јер омогућава одређену идентификацију корисника грађанина и омогућава интеракцију са ПА. Мора се узети у обзир и дигитални потпис, који потврђује идентитет особе која га ставља и самим тим омогућава усавршавање уговора, даљинску интеракцију са ПА, компанијама и другим субјектима. Будући грађани такође морају да науче да штите своју приватност одговарајућим мерама предострожности, да знају како да разоткрију лажне вести, да избегавају говор мржње и да препознају и осуде малтретирање путем интернета.
То се дешавало и радницима у другим секторима, па је и за наставнике неопходно размотрити могућност да се наставна активност одвија са прецизним циљевима резултата. Планирање, имплементација, евалуација, документовање и евентуално редизајн дидактичких предлога постаће све уобичајеније активности ако школа, како је пожељно, прихвати и суочи се са изазовом промене. Технологије сарадње ће тада постати фундаменталне иу школском свету као подршка организацији „заједница пракси“ које ће фаворизовати дељење и усавршавање дидактичких пракси које се развијају.
Иновацију Министарство може стимулисати издвајањем средстава за набавку дигиталне опреме и обуку особља. Међутим, ови задаци ће морати да се прате увођењем, као што је то био случај са здравственом заштитом, концепта „школе резултата“. И ово би, по нашем мишљењу, требало да се односи и на ресурсе који су доступни уз ПНРР. Логика контроле одступања у ефективности школске услуге која се нуди корисницима након увођења новчане иновације треба да постане фундаментална за ширење културе резултата и међу наставницима. То је зато да се у будућности више не дешава да лабораторије, чак и оне веома скупе, буду недовољно искоришћене ако не буду препуштене застарелости.
На крају чланка указујемо на занимљиву хипотезу развоја регулативе предложену у чланку у енглеском Тхе Гуардиану. Када би се то разматрало иу Италији, било би снажно повезано са еколошким питањем (Фридаис Фор Футуре), са развојем аутономије студената, обуком за подизање свести, критичким мишљењем и активним грађанством.
У чланку „Гласови за децу! Зашто би требало да смањимо старосну границу за гласање на шест година ”Дејвид Рансимен предлаже да се да право гласа деци старијој од 6 година.
Чак и ако се чини да је питање постављено у чисто провокативне сврхе, чини нам се да су нека размишљања подељена: „[...] Наша друштва сада убрзано старе, старији гласачи су постали бројнији од младих. Ово важи за целу Европу, у Сједињеним Државама и све више иу Азији. Традиционална динамика међугенерацијског сукоба је била да иако су старије генерације имале богатство и моћ, млађе су имале бројке.
Сада то више није случај и за ово Давид Рунциман аргументује свој предлог у чланку:
„[...] Аргументи против права гласа деце увек почињу са фундаменталним питањем компетенције. Али то значи да примењујемо стандарде на децу од којих смо одустали од примене на било кога другог. Истина је, наравно, да би се многа деца мучила да разумеју сложена политичка питања, посебно млађа деца. Тешко је замислити групу шестогодишњака која се мучи са фискалном политиком. Али многи одрасли се такође боре са сложеним политичким питањима, и сви имамо велике празнине у нашем политичком разумевању. […] Чињеница је да ми не примењујемо тест способности пре него што дајемо право гласа било коме ко није малолетан. Па зашто почети са њима?"
Као наставници средњих школа, многи ће открити да како деца постају пунолетна, расте жеља да разумеју контекст у коме живе, јавља се захтев за продубљивањем друштвених, економских, политичких, еколошких питања итд. и повећати њихову мотивацију за стицање вештина грађанства.
Слична разматрања, за децу која би желела да добију право гласа, наведена су у чланку: „[...] Али ако узмемо децу у целини, постоји велика шанса да су неке групе боље информисане од многих одраслих. . Они имају времена и ресурса да знају шта је у питању ако то желе. Нико не може бити приморан да се интересује за политику, али то важи за одрасле колико и за децу. Разлика је у томе што су деца у школи у бољој позицији да попуне празнине у свом знању."
Ко зна да ли ће предлог објављен у Тхе Гуардиану икада бити размотрен у Италији?