(од Ђузепеа Пачонеа) Вођење рата, поткрепљено агресијом Русије на Украјину, наношење огромних патњи цивилном становништву и уништавање јавних и приватних структура, чак и сравњивање неких украјинских градова са земљом, међународна заједница сматра као спада у контекст правог рата. Ову последњу реч московске власти су увек скривале и одбацивале или избегавале замењујући је изразом специјалне војне операције, који се може уоквирити у сферу кршење међународног права и Повеље Уједињених нација, која утврђује забрану прибегавања јус ад беллум против територијалног интегритета или политичке независности у овом случају Украјинац, члан Уједињених нација са међународним статусом.
Језик и логика империје, веома драг концепт за Владимир Путин, засновани су на неједнакости и подређености, у смислу да је немогуће имати исте односе између империје и њених саставних делова на истом нивоу, односно да не може бити места за ратне сукобе унутар империје, јер пуки разлог што сам концепт рата претпоставља једнак статус, на пример, држава (или империја) је у рату са другом државом (или царством). Ова тачка представља рационалну поенту председника Путина, коју подржавају јавни медији Руске Федерације, према којој он упорно потврђује да Запад, НАТО ет алиас Ја сам стварно у рату. Дакле, Путин пореди западни блок и његову околину као непријатеље који имају исти статус (империје) и са којима Русија жели да разговара или да се бори.
Пита се, на пример, какав рат може бити са украјинском државом. У логичкој сфери империје, она га под свим околностима не може имати статус једнака оној (империјалне) Русије, Путин заиста сматра Украјину колонијом, а не сувереном државом и, дакле, само специјалном војном операцијом и да, у поређењу са ратним сукобом, ова операција не укључује паритет Украјине са Русија. Овај концепт, са руске тачке гледишта, користи образложење цд-а неједнакости као у случају када државни органи спроводе полицијску или противтерористичку операцију и тиме остварују свој монопол на употребу војне принуде. Нарација оспецијалне војне операције сматра се империјалистичком управо из разлога што имплицира да руска држава користи оружано оруђе у свом домену, чији је украјинска држава само део Русије. Оно што је написано претпоставља двоструки језички критеријум, у смислу да је, с једне стране, украјинска држава технички независна и одвојена суверена држава са својим централним извршним органом; с друге стране, посебно Москва Путин, сматра марионетском или изграђеном земљом на уметност из неких западних земаља и стога није признат као државни субјект, али како саставни део Русије. Ово је оправдање, по мишљењу В руска дипломатија, према којем Украјина није претрпела апсолутно никакве ратне нападе. Дакле, може се закључити како Руси верују да чињеница интервенције у Украјини није еквивалентна оружаном нападу или инвазији већ само операцији на територијалном појасу који јој припада.
Став Русије у доношењу свог понашања на украјинској територији обухваћеној специјалном војном операцијом има за претпоставку употребу језика интерне полицијске интервенције, а не ратног сукоба против Украјине. Могуће је видети руску перспективу да се употреба њених војних трупа у Чеченији, на пример, сматра операцијом за обнављање уставног поретка током први чеченски ратни сукоб и противтерористичке операције, у други чеченски рат, на територији региона Северног Кавказа, додајући и операцију наметања мира са руска инвазија на грузијску територију и коначновојна специјална операција против Украјине. Из овога се може закључити да руска влада не води ратове који се могу водити само са једнаким и једнакима, већ само спроводи операције које не укључују смернице рата.
Поставља се питање да ли све ово може да открије нешто о непријатељској руској окупацији украјинске територије. Прво, према речима председника Путин, директни преговори са председником Украјине Володимир Зеленски оклевају, упркос захтеву украјинског председника да отвори преговарачки пут за проналажење мирног решења, не само од почетка оружаног сукоба, већ и пре него што га је украјински народ изабрао за шефа државе. Директна улога Украјине у преговарачким преговорима би на симболичан начин ставила у исту раван са Путином, који би за потоњег био потпуно незамислив и неподношљив Русији, која себе сматра империјом која мора да има посла само са другим империјама а не са државама.од малог значаја. У најбољем случају, руски председник би био на располагању да учествује за преговарачким столом са Украјином само ако би ови разговори у суштини били чин покорног понижења украјинског председника. Сваки други сценарио би указивао на пораз председника Путина и победу његовог украјинског противника, а значио би и уништење империјалног наративног циља.
Друго, по томе колико је руски империјалистички наратив постао јак и кохерентан, Путин се већ припремао да објавити рат у Украјину. Такође постаје све јасније да је проглашење ванредног стања и покретање мобилизације једини начин да Москва настави рат, што, међутим, није логика у којој влада Кремљ, а самим тим ни односи „интелигенција изгледа да промашује поенту, у смислу да не само да би проглашење ратне униформе разлог неуспеха руске професионалне армије, већ би и украјинску државу довело до фигуре равноправног противника, који би симплицитер то би упропастило цео империјалистички наратив који је Путин разрадио на пажљив и тачан начин. Уколико руски председник званично иницира а општа мобилизација или делимично, онда би морала да се прилагоди реторици суочавања са правим непријатељем, који би мукотрпно решавао руска војна и политичка питања.
Коначно, сматрам да је важно да се обуздају позиви западног цивилног друштва њиховим владама да уђу у преговоре са Кремљом, иако би такви захтеви могли да доведу до јачања Путиновог наратива и амбиција да Русија није у рату са Украјином, али са целим Западом.