(аутор Ђовани Рамуно) Двофазни потез председника Руске Федерације, да прво анектира Крим, а затим изврши инвазију на Украјину, јасан је сигнал Кремља да жели да поново успостави, барем у Европи, сфере утицаја, јер се и даље сматрају непобитном чињеницом геополитике.
Да би остварила своје циљеве, Русија је уверена да може да употреби силу да постигне оно што западни експерти називају „ескалационом доминацијом“ у Европи и Азији, при чему рачуна и на чињеницу да је НАТО одбрамбени савез и да стога његов члан 5 не утиче на руску маневар.
Да инспирише ову империјалистичку визију председнику Путину, његовом саветнику Караганову, према коме је приоритет сваке велике силе да гарантује безбедност и просперитет у сфери утицаја над суседним државама, игноришући на тај начин примат суверенитета самих држава. У овом конкретном смислу, политичким елитама народа земаља бившег Совјетског Савеза недостају историјски вредносни елементи који би требало да их карактеришу, па је стога потребно ауторитативно руско руководство способно да усмерава и координира опште добро ових народа.
Геополитичка динамика са којом се западне дипломатије суочавају последњих година посматрајући насиље почињено у Чеченији, Грузији, Белорусији и Украјини од свог неудобног и гломазног суседа, је, како је Кенан рекао у свом чувеном Дуги телеграм, „... Тако замршено, тако деликатно, тако страно нашем начину размишљања и тако важно за анализу нашег међународног окружења“.
Кеннан посебно је саветовао Чарлса Болена, тумача и главног саветника Совјетског Савеза председника Френклина Рузвелта 4. фебруара 1945. на Јалти, о подели Европе на сфере утицаја. Болен је био против тога јер је био уверен да се „спољна политика овог типа не може водити у демократији“, али је за две године морао да поднесе оставку.
Знамо резултате: достојанствен и дефинитиван компромис који је гарантовао Стаљину да подели Европу на сфере утицаја и који је, током четири деценије које су уследиле, видео да се Сједињене Државе и Совјетски Савез суочавају једни са другима у изазову великих сила који познајемо. попут хладног рата.
У совјетској сфери, заробљене источноевропске нације остале су под влашћу „империје зла“ и амерички председници су се стално суочавали са кризама у којима су морали да бирају између слања трупа у нације под совјетском доминацијом како би подржале слободу и остваривања права која су Запад проглашава универзалним.
Из тог разлога, без изузетка, Двајт Ајзенхауер, када су Мађари устали 1956, и Линдон Џонсон, током Прашког пролећа 1968, одлучили су да не интервенишу у одбрану потлачених народа чија је права газио немилосрдни комунистички режим. , јер свесни да се нуклеарни рат не може победити: неприхватљива али непобитна истина, иако су, да парафразирамо Болена, народи који су водили дуг, тежак рат, заслужили бар да покушају да направе бољи свет.
Прошло је скоро пет година од Кенановог првог обавештења пре политичког документа НСЦ-68 коначно изнео глобалну стратегију. Сада као и тада, једини начин деловања (развијен на страни 54 документа Савета безбедности САД) била је енергична политичка офанзива слободног света против Совјетског Савеза и јачање адекватног економског и одбрамбеног система од стране Сједињених Држава. а њени савезници способни да одврате противника.
Несумњиво је да се стратегија, која изненађује својом генијалном јасноћом и једноставношћу, није променила.
Слободни свет треба да збије редове и да предводи нову и снажну политичку офанзиву, истовремено јачајући своју економску и војну отпорност такође узимајући у обзир одлучније акције које предузима много одлучнија аутократија коју представља Кина. Време је да Европа достигне нову политичку и идентитетску свест која јој омогућава да напусти логику која припада свету који је сада прошао, успостављајући се као кредибилан геополитички актер.
Уопштено говорећи, ако би амерички креатори политике могли да пронађу начин да дозволе стратешким интересима да управљају политиком, што спада у оквире Транс-Пацифиц Партнерство (ТПП), и ако је Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство, између Сједињених Држава и Европске уније, скоро 70 процената светског БДП-а могло би да подржи идеале слободног света, у поређењу са идеалима аутократија, који би износили 20 процената.
Свет је видео обновљени импулс свадљиве и само наизглед некоординиране динамике, стварајући когнитивну дезоријентацију у јавном мњењу, које понекад заборавља вредности које их подржавају, и слабљење политичке оштроумности усмерене на супротстављање вирулентнијем националистичком ауторитаризму.
У стварности, игра је још увек отворена и слободни свет је и даље у позицији да диктира правила игре, ако не и да води нова. Реганова доктрина преузимајући стратегију, америчку из 1968. године, коју је историја свакако прогласила успешном.