Односи Русије и већег дела Запада достигли су свој најнижи врхунац у понедељак, протеривањем више од 100 руских дипломата из две десетине земаља света. Незапамћена протеривања објављена су у понедељак низом координираних саопштења која су објавиле готово све европске престонице, као и Вашингтон, Отава и Цанберра.
У раним јутарњим сатима у уторак, број протеривања достигао је 118, не узимајући у обзир 23 протерана из Велике Британије прошле недеље.
Остала протеривања очекују се наредних дана. Оптужбе западних влада односе се на чињеницу да није реч о протеривању правих дипломата већ о тајним руским „шпијунима“.
У историји се не памте масовна протеривања толиког броја дипломата, чак ни у време хладног рата.
У Сједињеним Државама протеривањем 60 дипломата ризикује затварање руског конзулата у Сијетлу.
Чудно је у Европи да су овог пута око 23 земље изразиле ретки чин јединства у протеривању руских дипломата. Италија и Грчка још увек нису заузеле став о томе.
Откако је потиснута читава руска обавештајна мрежа, многи мисле да је способност Русије да шпијунира ван националних граница потпуно угрожена.
Да је вођство Кремља потврђено у покушају убиства руског дезертера Сергеја Скрипала, излази на видело чињеница да Руси не би предвидели такву реакцију свих влада Запада.
У суштини, оперативни капацитет преко две трећине тајних шпијуна у Европи и Северној Европи био би изгубљен и то је главни проблем упућених у Путинов естаблишмент и СВР, војнообавештајну службу.
Само током Другог светског рата, нацисти су се боље снашли у освајању Европе, где су ухапсили бројне совјетске тајне шпијуне.
Русија је у твиту 13. марта најавила да ће применити огледне одмазде, дакле идентичне онима западних влада, или позвати неке западне дипломате да напусте руско тло. Аналитичари кажу да ће они који ће највише изгубити бити западњаци, јер је тешко обновити шпијунску мрежу у Русији, у поређењу са западним светом, који је ноторно отворенији.
Други аспект је да би операцију 4. марта прошле године извели руски специјалисти који нису део дипломатске мреже. То показује да разбијање руске дипломатске мреже неће угрозити њихову способност да делују у сложеном оперативном контексту као у случају Скрипал, где све припремају и спроводе у дело врхунски оператори.
Међутим, најштетније руске обавештајне операције против Запада изведене су у хибридном окружењу. Пример за то били су избори у Украјини, САД и Француској. Зато морамо себи поставити питање: да ли је Русија заиста претрпела штету мрежи наводних шпијуна запослених у иностранству?