Итака
Кад кренете на Итаку
морате пожелети да је пут дуг
плодна у авантурама и искуствима (...)
Увек морате имати на уму Итаку
да би се до њега дошло непрестано се мисли.
(Костантинос Кавафис)
(аутор Санта Физзаротти Селвагги) Реч „човечанство“ крије историју човека, његову природу и интерпретативне и симболичке кључеве света. А ако је биологија „судбина“, „симболично искуство човечанства“ омогућава нам приступ територијама маште и креативности, „оживљавања“ делова нас (уп. ДВ Винницотт).
Заправо, у свакоме од нас постоји потешкоћа у препознавању различитости и узајамне другости: Удружење Црвеног крста Италије - Онлус, у светлу хуманитарних вредности, које су исписане ван аксиома, ако не да се предложи као модел идентификација за изградњу друштва заснованог на вредности спонтане и дубоке солидарности. Чин солидарности је тај који дефинише наш идентитет као човека. У сваком случају то је пројекат за човечанство и његове бесконачне представе. Заиста се суочавамо са епохалном променом, а с друге стране, како нас подсећа Ернесто Балдуцци, сада смо суочени са планетарним човеком откако „насељавамо град Земљу“: испред ове стварности једина могућност коју имамо је „имати веру у човечанству "и не само„ у човечанству какво јесте, већ у човечанству какво може бити ". Данас са новим технологијама, као и када је „човек открио употребу ватре, суочени смо са избором: уништити или изградити“. Људско биће је увек мерило свих ствари у многим ситуацијама и догађајима.
Из нашег искуства можемо потврдити да не може бити неслагања између теорије и праксе, између говора и поступака.
Као што знамо, људска историја је огрезла у насиљу и данас јој више него икад требају сведоци. Хаммураби је законик установио управо да би одбранио најслабије од најјачих.
Ми смо, међутим, на прагу великих промена, можда мутација, како кажу у генетици, можда смо унутар мутације. Али баш када смо свесни да смо испред нових историјских сценарија, морамо створити нове моделе и нову културу како не бисмо били или се осећали неадекватно. Дијалог између култура и различитих идентитета и субјеката историје је неопходан.
Иммануел Кант, како тврде многи научници, потврдио је да је основна етичка норма за човека она према којој он своју и хуманост других третира „као циљ, а никада само као средство“.
Овај принцип упркос разним историјским „преступима је увек био потврђиван“ ...: Али да бисмо прихватили промену, бољу трансформацију друштва, пре свега морамо бити спремни за индивидуалне промене, што значи бити спремни за изградњу, поштујући свој свој и историју других, променљиви и динамички интегрисани идентитет.
С друге стране, знамо да је идентитет још увек процес и да се опирање променама одређује на крају сваког друштва и институције.
Као што је горе поменуто, осећај хуманости је током историје био најафирмисанији и најсавременији, највише се занемаривао и изневеривао из врло сложених и дубоких разлога: моћ над Другим, заправо, уверава, одређује осећај свемоћи , као контрафобична мера према смрти. Моћ над Другим храни се Тханатосом, тако да насиље, било које природе, ма како се манифестовало, на крају генерише насиље. Овде је, међутим, реч о „промени“ оптике. Историја је створила поделе, велике и акутне сукобе за које је неопходно памћење. Заправо је могуће само сећање на размишљање о значењу човека у данашњој историји.
То значи променити перспективу која подразумева свест о нечијим границама, као и препознати у себи „одбрамбене“ организације.
У очима Запада, светлост „реципроцитета“, односно поштовања Другости, често се не пали. Људи који су били „објекти историје“ сада се представљају као „субјекти историје“: и то морамо препознати у интересу да се осећамо носиоцима и сведоцима човечанства, то нас дубоко узнемирава (уп. Е. Балдуцци).
Ако у нама не буде трансформације и метаморфозе, никада нећемо моћи у потпуности разумети „земље хуманитарних вредности“ које се не заснивају на снази, већ на интеграцији и поштовању разлика и идентитета.
Саморефлексија и анализа стварности су основни за разумевање културног симболичког света сваког човека.