(аутор Массимилиано Д'Елиа) Италијанска спољна политика? На питање на које је заиста тешко одговорити, посебно у данима жуто-црвене владе. Није јасно да ли смо на страни САД или посежемо за Кином, ако смо са Француском и Немачком или жмиримо према Турској. Ругање у Либији гдје смо некад били главни трговински партнери и шире. Италија је увек стајала уз председника владе националног споразума Фаиеза ал Серраја, никада није пружила тражену подршку на терену, ослањајући се искључиво и искључиво на назнаке УН -а, или радије радије да се политичко решење стави на крај до грађанског рата између ал Серраја и господара Триполитаније, генерала Калифе Хафтара.
Италија је 2016. године поставила војну болницу у близини Мисурате, стратешку тачку због своје близине луке и контроле источног Медитерана. Међутим, за мање од годину дана Турска је ступила на сцену у Либији, која војно подржава трупе ал Серраја, док Русија подржава милиције генерала Хафтара средствима и обуком. Спољна подршка двема фракцијама значи да на терену постоји нека врста компензације снага са застојем у смислу освајања и нових положаја. Пре неколико сати стигла је вест да су у Либији стране прогласиле прекид ватре, док је Хафтар поново отворио нафтне бушотине на истоку земље (на задовољство НОЦ -а и Енија). Фаиез ал Серрај је такође најавио да ће започети процес који ће земљу ускоро довести до слободних и демократских избора.
Повратак у шалу: Турци су ушли у Мисрату и италијанска војска је морала да премести своју болницу на "функционалнији" положај, оправдавало је Министарство одбране.
Након ове "муњевите анексије" италијански премијер, Гиусеппе Цонте имао је једночасовни телефонски разговор са турским бројем један, Реџеп Тајип Ердоган: успео је да не извини или више објашњења, већ неке економске-комерцијалне уступке. Сигурно је да је наш министар спољних послова, Луиги Ди Маио који је у међувремену сам фотографисан на луксузној јахти на Сардинији, требало је да саслуша захтеве Ал Серраја који нас је, с обзиром на историјску везу, прво питао за веће интересовање и подршку. Италијанску и међународну незаинтересованост уопште је искористила Турска која је у међувремену такође склопила гвоздени пакт са веома богатим Катаром.
Либијска влада дала је Турској на 99 година луку Мисрата, у заливу Сирте, стратешку базу за поморске операције у источном Медитерану и аеродром ал Ватииа, у Триполитану, у Турској, према локалним медијима 50 авиона.
Споразум, пише Репубблица, потписан је 17. августа током посјете турског министра одбране Хулусија Актара заједно са својим колегом из Катара Кхаледом ал Аттииахом. Сада ће имовина владе у Дохи, блиског савезника Анкаре, покрити трошкове обнове Либије. Међутим, Немачкој тај споразум није стран: истог дана био је и министар иностраних послова Берлина, Хеико Маас, чије се присуство, према неким посматрачима, приписује немачкој подршци Турској на Медитерану, док је Француску написао Еммануел Мацрон чврсто се поставља против Анкаре.
Италија је у замену добила оно што је већ имала, могућност да Енијеви бродови буду у стању да буше у поморском подручју предвиђено Меморандумом који су у новембру 2019. потписале Турска и Либија.
Напетости са Италијом
У фебруару 2018. године, када је италијански брод Саипем 12000, легитимно на путу за кипарске воде гдје је требао обавити неки посао, турска морнарица зауставила и присиљена да се врати. У ствари, Италија, која тамо има не само важне, него и легитимне интересе, данас, као и тада, није у стању да се ослободи стиска турских провокација. Наша држава је легално добила концесије, али Турска је на пољу илегалности. То је зато што одлуке које доноси Никозија су политички избори које доноси једина међународно призната влада на Кипру, која такође припада Европској унији. Док се тврдња Анкаре темељи на позиционирању државе, попут оне која се налази на окупираном делу острва, коју признаје само Турска.