(Андреа Гросси, извршни директор Амбијентезе) Нови уговори на одређено време постаће скупљи и подложни ће више ограничења у реформи која ће бити уведена такозваном уредбом о достојанству, правим првим чином нове владе Цонте-а. У Италији постоји скоро 3 милиона уговора на одређено време: министар Ди Маио сада жели да их учини скупљима и компанијама их буде теже користити, с циљем подстицања сталног запошљавања. Стога ће привремени уговори бити скупљи са повећањем од 0,5% доприноса на бруто зараду, сваки пут кад се уговор заврши и обнови. Ово је погоршање већ постојећих трошкова од 1,4% бруто плате која се користи за финансирање Наспија (накнада за незапослене). Суочени смо са неповољном формулом у поређењу са сталним уговором где компаније исплаћују 0,7% бруто плате. Следећи ову линију, несигурни уговори ће стога коштати више. Министар Ди Маио такође је најавио да намерава да ограничи максимални број могућих продужења уговора на одређено време. Данас је ово ограничење постављено на 5 обнављања током 3 године. Сада се мисли спустити кров на четири обнове. Једном када је овај праг премашен, радник ће бити примљен на неодређено време или неће моћи да остане у предузећу. Међу хипотезама је и она о продужењу преко садашњих 120 дана, временског периода са којим радник може да оспори уговор и тужи послодавца.
У плану је и поновно увођење такозваног цасуал. Пре него што посао ступи на снагу, компаније које запошљавају на одређено време морале су у уговору навести разлог због којег је усвојен уговор на одређено време, а не стални. Сада се чини да је овој спецификацији суђено да се врати, као додатни инструмент заштите од радника који би касније могао да оспори ту мотивацију ако није добро утемељен или превише присиљен. Верујем да ће оваква мера вероватно имати супротан ефекат од онога што желимо да следимо. У књизи сањарења било би дивно увек предлагати такозвани стални положај, али са моје тачке гледишта већ је оптимално бити у могућности да запошљавам на одређено време. Чак и за компаније било би пожељно да наставе само са сталним запошљавањем, јер би то значило могућност рачунања на стални промет. Ако, пак, наруџба стигне на пет месеци, незамисливо је да компанија може доживотно да запосли радника.
Логично, мере попут ових ризикују да доведу до даљег пресељења италијанских компанија у иностранство у потрази за већим гаранцијама и заштитним мерама.