(аутор Сандро Зилли, менаџер за иновације и шеф АИДР опсерваторије за иновације и дигитални раст) Проживљавамо историјски тренутак без преседана, који карактерише брзина и непредвидивост којом се промене дешавају. С друге стране, ово је такође користан тренутак да се искористи прилика да се реализује оно што је изражено у циљевима одрживог развоја Уједињених нација 2030, а то су: „изградња отпорне инфраструктуре и промовисање иновација и праведне, одговорне и одрживе индустријализације“.
С обзиром на изузетно сложен сценарио, потребна је добра доза креативности за размишљање ван оквира и амбициозни промишљања да би се фаворизовала промена парадигми које нас прате последњих година, са циљем стварања нових основа и правила за улагања која мораће да се позабави инфраструктуром у различитим областима као што су: транспорт, наводњавање, енергија, информационе и комуникационе технологије.
Иновација је један од одлучујућих фактора за постизање одрживог развоја који не може занемарити етички принцип „суодговорности“ или фундаменталну премису која води ка „интегралној еколошкој“ визији заснованој на „централности личности“. Ови принципи су полуге помоћу којих се подржавају и јачају капацитети земаља да повећају продуктивност и приходе, као и да промовишу боље резултате у основним услугама као што су здравство и образовање.
Јасно је да су напори за постизање циљева везаних за животну средину, као што су повећање ресурса и енергетске ефикасности, нераскидиво повезани са технолошким напретком. Без технологије и иновација, неће бити могућности за раст, а још мање за индустријализацију, а без индустријализације неће бити економског развоја и благостања појединаца.
Промовисање инклузивног и одрживог индустријског развоја је фундаментални корак за подршку првом извору прихода за људе, за подстицање брзог повећања стандарда и квалитета њиховог живота, али и за подстицање развоја технолошких решења за индустријализацију која поштује животну средину. . Иако постоји воља да се следе горе описани циљеви, често недостаје адекватна стратегија и преглед који води до жељеног резултата. Да би се подржао овај врли процес, не постоји рецепт који треба следити, али је неопходно бити реактиван и интервенисати на неким структурним аспектима који могу помоћи у реконфигурацији различитих индустријских сектора. У Италији, на пример, где производни систем карактерише велико присуство малих предузећа која су често кажњена недостатком финансијских ресурса, неопходно је попунити празнину у кашњењу у ширењу нових експоненцијалних технологија. У таквим условима није изненађујуће да постоји јака граница раста јер је развој ограничен нижом продуктивношћу него у другим земљама које се могу ослонити на најсавременије знање и технологије. Штавише, у Италији не постоји само ниска производња дигиталних добара и услуга, већ и њихова скромна употреба од стране предузећа и појединаца. Постоји једна цифра изнад свега која истиче невоље наше земље, а то је ниво дигитализације Италије у оквиру Европске уније који нас види тек на 25. месту међу државама чланицама.
Јасно је да, да би се убрзао одрживи развој и солидан и одговоран раст, сви напори земље морају бити концентрисани на побољшање материјалне и нематеријалне инфраструктуре, на иновације и посебно на дигиталну трансформацију.
Стога је од суштинске важности да се нови модел економије примени у пракси; садашњи, такозвани линеарни модел, карактерише безобзирна производња која не узима у обзир ограничења сировина, њихову неподељену употребу и дивље одлагање отпада, а сада је предодређен да постане све неефикаснији и скупљи за животне средине, за грађане-потрошаче и за сама предузећа.
Поред инфраструктуре, потребно је подстицати и нову културу која у средишту види научна истраживања, како јавна тако и приватна, али која пре свега фаворизују иновације усмерене на индустријску диверсификацију и унапређење постојећих производа. Иновирање захтева огроман напор да се замисли, уведе, експериментише и има за циљ откривање нових хоризоната и нових могућности. Одлучивање о иновацијама је стратешки избор који може процветати само ако је добро структуриран унутар организације. Иновација подразумева примену системских и репетитивних метода које, захваљујући наменским алатима, улогама и процесима, могу довести до стварања идеја, технологија и пројеката који представљају вредност не само за компаније већ и за територију на којој раде.
Иновирање данас значи прихватање нових начина размишљања, неговање културе, преиспитивање организације и деловање у другим областима променом начина производње, дизајна, продаје и маркетинга.
Култура иновација, да би се преточила у конкретне резултате, захтева свестрано учешће које трансформише унутрашњу структуру организација и узима у обзир, као основну полугу, приступ више заинтересованих страна. Неопходно је подстицати креативни и предузетнички дух људи, стварати нове вештине, улагати у таленте како би се фаворизовала генерација нових решења.
Ово су кључне речи око којих треба поново размислити о промени и успоставити поредак ствари како би се створила нова парадигма одрживости, способна да трансформише тренутни сценарио, карактерисан оскудношћу и критичним ситуацијама, у модернији у коме можемо генерисати нове могућности. Иновација нуди компанијама могућност да постану конкурентније и да стекну значајне економске предности, затим омогућавају значајне уштеде у смислу енергије са последичним користима за животну средину, отварају радна места на локалном нивоу и нуде могућности за друштвену интеграцију. Само кроз иновације и циљана улагања могуће је подржати процес индустријализације и одговорити на велике изазове у погледу запошљавања, раста и побољшања квалитета живота појединца.