Између Италије и Француске постоји отворена криза. После напада француске владе на италијанско управљање бродом Акуариус који превози 629 миграната прикупљених на мору, према гласинама, премијер Цонте могао би да откаже планирану посету Јелисеју. Француске и шпанске критике изазвале су забране пристајања које су италијанске власти увеле на брод невладине организације СОС Медитеранее. Опасност да се политичка напетост ових сати између Рима и Париза изроди постала је јасна из изјаве Габријела Атала, портпарола странке председника Еммануела Мацрона, који је одлуку италијанске владе о затварању лука бродом дефинисао као „одбојну“. „пуна жена и деце. Затим су уследиле речи Макрона који је став Италије дефинисао као „неодговоран“ и „циничан“. Отуда је могућа премијерова одлука, подељена са министром Салвинијем, да откаже састанак заказан за петак са француским председником. Одлука да у Палаззо Цхиги још увек није пронашла званичну потврду, али која се, чини се, подразумева, осим обрнуте. А што би, између осталог, звучало као јасна порука и за Шпанију, придруживши се хору критичких гласова, плашећи се кривичног ризика против Италије због кршења људских права. Тренутно смо још увек у рату речи, а италијанска влада одговара на речи Јелисеја: „Не прихватамо лицемерне поуке“.
Избор начина и времена новорођене италијанске владе са популистичком вучом за интервенцију на проблему неконтролисаних миграционих токова, који такође постоји, и груб и разложен приступ Леге и М5 на европском политичком сценарију, излажу нашу земљу ризику од политичка изолација. Међутим, свима су скренули пажњу на питање које је предуго остало нерешено и које се временом усложњавало, једна за другом ванредна ситуација. Дио одговорности у овом стању ствари управо се приписује Италији, која је временом на крају прихватила, на основу непредвиђених околности, консолидацију праксе управљања хитним ситуацијама при слетању, што је, међутим, у супротности са конвенцијама и споразуми потписани током година, од САР (конвенција потписана у Хамбургу 1979. године) до Соласа (међународна конвенција о заштити људског живота на мору). Заправо, са правне тачке гледишта, оно што се у ово доба појавило Сар (потрага и спасавање), пружа поступке и одговорности који су последњих година одавно занемарени, као што је случај на Малти, али и из разлога повезаних са променио сценарије на Медитерану. Малта је тврдила да је Сар подручје 750 пута веће од сопствене територије, али Валета никада није извршила своју надлежност, ефикасно приморавајући нашу земљу да прошири своје подручје интервенције на Медитерану. Говор о Либији је другачији, који је као резултат међународне интервенције која је збацила Гадафија још увек превише нестабилан да би се бавио својим подручјем САР-а. Слична ситуација се потом односи на туниски САР. Па, последњих година Италија је попунила ове празнине у одговорности, спасивши хиљаде живота на мору, демонстрирајући велики дух прилагођавања и немало осећаја за хуманост. Али резултат је да је наша земља тако постала једино место за слетање у Европи за мигранте са југа. И управо је у овој консолидованој пракси, иако у супротности са законом, већ неко време уметнута активност страних НВО за помоћ, оптужених, између осталог, да на овај начин подстичу миграционе токове, НВО против којих је италијанска влада сада је одлучио да интервенише с крајњом мером затварања лука.
Иако се ово натезање које Лега и петице воде са невладиним организацијама и другим европским државама конзумира на кожи миграната који бјеже од биједе и ратова, питање је да ли ће Салвини и влада Цонтеа моћи након ударања песницама о сто , такође да организује укупну дугорочну стратегију, способну да поврати надмоћ закона над праксом без губитка хуманости, и да добије ту солидарност, коју су тренутно само речима прикупили европски комесар Аврамопулос и немачка канцеларка Ангела Меркел.