Италијанска спољна политика, ово непознато
Али да ли италијанска политичка класа заиста данас има интерес да брани националне интересе ван граница земље? Свима је јасно да нашој репрезентацији недостаје спољна политика
Мицхеле Марсиглиа је на ово питање одговорила у чланку објављеном на „Линдро.ит“
Већ неко време италијанска спољна политика разних влада све је више под лупом и, ако заиста желимо да се поиграмо са значењем речи, сочиво се користи за проналажење и назирање спољне политике.
Па, да, линија тржишта, тактике, дипломатије и пре свега односа која земљу и, за наш случај, Италију, доводи у иностранство; континуирано гради и одржава односе, помаже компанијама на не-локалним тржиштима и делује као институционални мост са другим земљама.
Управо оно што је управо речено недостаје Италији.
Политичке акције различитих партија које су се догодиле у последњих 10 година, сиромашне унутрашњом политиком и ефикасним изборним кампањама за освајање гласова грађана, навеле су исте лидере и политичке снаге било које стране да усредсреде пажњу својих само мисија и искључиво на унутрашњој политици која би, назвавши је таквом, још увек добро урађена.
Писац сигурно није делегирана особа, а још мање назначена, да критикује или бар доноси пресуде по том питању, ако не на личном нивоу, али свакако проблеме с којима се сусрећемо у свакодневном раду и у оном што је нафтни сектор, су објективни докази.
Свакодневно, и већ неколико година, кроз институционалну активност коју спроводимо са ФедерПетроли Италиа, континуирани дијалог са иностранством био је линија акције у коју смо највише улагали, будући да је енергетски сектор велика рука која без саговор и пословање у другим земљама нису могли постојати.
Свима је јасно да нашем националном тиму недостаје спољна политика, не само логистика и присуство министара или институционалних места именованих у ту сврху, већ и недостатак изјава о питањима, темама, одлукама где је Италија, тачније, то би могао бити доминантан глас.
Када будемо сведоци таквих недостатака, лукавост различитих политичара и заменика на функцији је да се „истовари цев“ на дипломатију, на дипломатски кор, на шефове мисија, на италијанске амбасаде широм света. Погодан инструмент одговорности који одмах изузима институционалне делегате „на политичком нивоу“ и шаље све натраг онима који су за своју каријеру изабрали спољне послове.
Чувена италијанска дипломатија, толико критикована, толико нејасна у очима нормалног грађанина, да се она, која уместо да посредује, мора одржавати равнотежу између Италије и остатка света, мора изгладити, посредовати, учинити да људи разуме , прилагођавају и умирују, најчешће него не, душе и умове представника у иностранству и делујући као маска непрекидне лепоте у нашој земљи.
Последњих година неугодни тренуци су случај Мароа у Индији и скандала Финмеццаница, случај Регени у Египту, у Либији са тадашњим амбасадором Перронеом (данас у италијанској амбасади у Ирану) и последњих недеља са двојицом ривала фракције Хафтар и ал-Саррај (новост је ових сати да су снаге генерала Кхалифе Хафтара започеле масовну офанзиву за напредовање на Триполију), а да не помињемо ситуацију изручења Чезара Баттистија у Бразилу и, на крају, али не најмање важно, догађаја ових дана у Ираку, могли бисмо да наставимо са бројним списком, али не можемо не поменути како је бивши италијански министар образовања, часни Лорензо Фиорамонти, током ЦОП25 у Мадриду, у говору о једном од многих циљева будућности еко-одрживост планете, пред међународном публиком и у представништву Уједињених нација, изразио се срамотним изјавама о томе шта треба да уради италијанска државна енергетска компанија, или ЕНИ свог основног посла, односно напуштања нафте и истраживања.
Изјаве које су, чак и ако их је дао министар просвете, који има више унутрашњу улогу него страна надлежност, од велике важности и спадају у директнију линију слике и спољне политике.
Очигледно сугерише да су италијански национални медији о ЕНИ извештавали врло мало о ономе што се догодило у Мадриду, што је јасан знак мале вредности и пажње у спољној политици и сигурно у лику надлежног министра.
Својевремено је спољна политика такође успевала да промовише изврсност неке државе, говорим о производима, услугама и стратешкој индустријској структури, како би били промотери у иностранству и како би привукли инвестиције у својој земљи.
У нашем случају, једном када смо отишли у иностранство да промовишемо ЕНЕРГИЈУ, на пример изградњу гасовода између једне и друге земље, није изненађујуће, сећам се са огромним ганућем Енрица Маттеија, интереса ЕНИ. У то време господин зван Гиулио Андреотти, говоримо о 1972. години, заштићеним националним интересима медитеранском спољном политиком, са чувеним принципом „Медитеранско проширење“, сливом идеја и дипломатије који је неколико држава укључио у стварну пословну међусобну повезаност, Блиски Исток, Кавказ, Централна Азија, сваки у бризи о својим националним интересима.
И сам Гиоргио Ла Пира током путовања путовао је у разговоре са Египтом, Суданом, Мароком, Алжиром, Анголом, Мозамбиком, Конгом, Сомалијом, Јорданом, Аргентином, Етиопијом, Ираном, Боливијом, Индијом, Пакистаном, Саудијском Арабијом, Ганом, Либијом, Нигеријом и многим другим земљама.
Данас је компанија попут ЕНИ која је присутна и заступљена у Италији у иностранству, у геополитичкој улози коју игра, изложена исмевању, испразним и бесмисленим речима у овом индустријском контексту, и штавише од представника институција. ЕНИ, присутан у 67 земаља широм света, са тек започетим операцијама у међународном сектору нафте и гаса и са укљученим важним актерима.
Ево шта желимо да помогнемо да се разуме кроз ове редове, недостаје спољна политика, када нема владине координације, аутоматски постајете аматери у свађи и сви разговарају о свему, без обзира на недостатак коректности према колегама или онима који су одговорни таквих функција, а да не помињемо производни сектор нације.
Слика државе у иностранству може изгледати чудно, али је важнија од саме државе, институционално представљање у иностранству је клон који мора бити саставни део те земље домаћина, прилагођавајући се, уз велики дипломатски рад, да путује готово паралелно стазе у погледу политике у социјалном и економском свету.
Можда бисмо сви требали поставити себи питање: али да ли италијанска политичка класа заиста данас има интерес да брани националне интересе изван граница земље?
Мислим да данас недостаје јасна јавна визија, заједно са индустријском предузетничком, ПОЛИТИЧАРИ Прве Републике усмерени на техничко знање, не занемарујући деликатни и витални геополитички аспект. Данас вама остављам најслободније тумачење наше Италије.