(од Андреа Пинто) Путинова пропаганда која подржава специјалну војну операцију у Украјини усредсређена је на историјске разлоге, који датирају још од царства Петра Великог и на нарацију о опасном ширењу НАТО-а до граница Русије.
Проширење НАТО-а на Русију је теза коју проучавају многи међународни посматрачи и аналитичари који су, покушавајући да оправдају инвазију Москве на Кијев, у неким случајевима разлоге које подржава Путин оценили као прихватљиве, а у извесном смислу чак и дељиве.
Новија историја, међутим, говори другу верзију, ону да је генерал Паскуале Презиоса,
бивши начелник штабааеронаутица а данас председник наОпсерваторија безбедности Еуриспес објаснио је током аинтервју на ТГЦОМ24. Стога смо чули од генерала да продуби концепте истакнуте током телевизијске интервенције.
Пер куанто ригуарда л 'Улазак Украјине у НАТО, генерал Презиоса је рекао на следећи начин: „Данашњи улазак Украјине у НАТО не помаже са опште тачке гледишта да се фаворизује могући мировни процес, са политичке тачке гледишта, уместо тога, то је наратив једне од две странке које напредују и слати сигнале. У ствари, улазак Грузије и Украјине у НАТО је већ одлучен год Самит НАТО-а у Букурешту у априлу 2008, без тачног датума придруживања. Том приликом одлучено је улазак у Хрватска и 'Албанија, уз суспензију Нортхерн Мацедониа затим примљен 2020.
Захтеве за приступање Украјине и Грузије подржао је председник Буш, али их Немачка и Француска нису лако прихватиле због нестабилности присутних у тим земљама. Постигнут је споразум са САД, који је у завршној изјави Самита назначио да су само две земље кандидати за улазак у НАТО без одређивања одређеног датума за улазак у Алијансу, подвргавајући га испуњавању услова за пријем постављених од МАП план (Акциони план за чланство). Путин је на ту одлуку самита НАТО одговорио најпре инвазијом на Грузија
августа 2008. а затим са дестабилизацијом Украјине 2014. након догађаја изЕуромаидан.
Важно је разјаснити, додаје генерал, историја проширења Алијансе, детаљније што је то могуће, иначе се чини да је Алијанса одлуке о проширењу заиста доносила аутономно, а не у координацији са Русијом иу складу са уговорима потписаним након пада Берлинског зида.
Крај Совјетског Савеза довео је до потписивања споразума 1990 Париска повеља у оквиру Конференција о безбедности и сарадњи у Европи (КЕБС) од 32 земље које припадају КЕБС-у, међу којима су тада биле и САД и Совјетски Савез (данашња Русија изд.).
Потписивањем Париске повеље сви потписници делили су принцип да земље које су постале независне и суверене након пада зида могу да доносе сопствене слободне изборе за своју будућност.
У складу са том Повељом, 1997. руски председник Јељцин захтевао је да се проширења НАТО-а усагласе са Русијом: тако је рођена тзв Оснивачки акт НАТО Русија за поређење и одобравање свих геополитичких модификација европске територије, слободан да самостално бира сопствену спољну политику.
НАТО никада није променио своју политику чланства у Алијансу успостављену чланом 10 Северноатлантског уговора потписаног после Другог светског рата који гласи: „чланице могу позвати, уз њихову једногласну сагласност, било коју другу европску државу која је у могућности да поштује принципе овог уговора и да допринесе безбедности…”
Ова политика се током времена називала "политика отворених врата" и то је било у духу и поштовању Париске повеље.
Русија је 90-их година под Јељцином претрпела велику политичку, економску и финансијску кризу и тражила је нови идентитет. Од 2000-их, Путин је земљи дао нови идентитет и развио веома атрактивну политику да реафирмише руски утицај у земљама руске периферије.
Политика коју је развио Путин се веома разликовала од Јељцинове, жигоше Презиоса
Нова политика коју дефинишу неки аналитичари неоимперијалистички припремљена је раније и манифестовала се у свим својим аспектима од 2008. инвазијом на Грузију кршењем Париске повеље и Повеље Уједињених нација.
Мир између Француске и Кине
О тренутним дипломатским напорима Француске и Кине да успоставе мир у Украјини, Презиоса је нагласио да ће „нада бити последња која ће умрети, узмимо у обзир да живимо у друштву неизвесности и да су ратови по дефиницији неизвесни.
Морамо приметити да за сада нема јасног победника на украјинском ратишту које изгледа стагнира. Ратови на исцрпљивање су најкрвавији и најдужи. Морамо да сачекамо крај украјинске контраофанзиве и самим тим до краја године да бисмо имали јасније идеје о путањи којом ће овај сукоб ићи.
Нажалост, будући да се ради о индиректном рату између САД и Русије, стратешки оквир је сложенији јер мора да узме у обзир стратешке циљеве две силе које су сада у сукобу, а простиру се од Индо-Пацифика до Арктика.
Улога Европе
Он је прагматичан по питању улоге Драгоцене Европе: „Свакако Европа, која је изгледа живела уБелле Епокуе” након пада Берлинског зида, данас мора више да буде промотер преговарачког и мировног процеса јер су границе сукоба у Европи и ако би сукоб кренуо наопако, европска територија би у целини била у опасности.
Са улазом у Финска у НАТО, границе са Русијом су повећане, веће су за око 1300 км, а размештање новог нуклеарног оружја на границама од стране Русије повећало је ниво ризика за Алијансу.
Неопходно је снизити ниво руске перцепције НАТО претње и погурати Русију да буде гарант Повеље Уједињених нација заједно са Кином која страхује за Тајван, подвукао је генерал Презиоса.
Fu Путиндодаје генерал, који се суочио са немачким парламентом 2001. године изјавио је да је слобода заузела место недаћама совјетског стаљинистичког периода („идеје слободе“ замениле су „сталинистичку тоталитарну идеологију“, а затим на немачком: „Русија је пријатељска европска земља“.)
Било је тамо Кина представити мировни план, свакако побољшан тамо где у првој тачки стоји: „Поштовање суверенитета, независности и територијалног интегритета свих земаља у складу са признатим међународним законима укључујући циљеве и принципе Уједињених нација“
Са овим Путином и овом Кином, Европа има могућност да изгради сигурну будућност за своје становништво, алтернатива ће бити веома тешка и за Русију и за Европу”.
Пријавите се на наш невслеттер!