Ислам, ислам, џихадизам и многи други су појмови који идентификују глобални идеолошко-религиозни покрет који се у неким екстремистичким изводима заклео смрћу западном свету у којем живе такозвани неверници. Генерал је пажљиво испитао ислам Паскуале Презиоса на месту л 'Еуриспес, анализа бившег начелника штаба Ваздухопловства, а данас председника Опсерваторије за безбедност истоименог Истраживачког института који до данас објашњава генезу исламских покрета и џихада чинећи посебну студију о наизглед умереним Ислам турског председника Реџепа Тајипа Ердогана.
Према ʿАбд Аллах ал-ʿАззам «Одбрана земље муслимана је најважнија дужност свих " је "Ова дужност се неће завршити победом у Авганистану; џихад ће остати лична обавеза све док нам се не врати свака друга земља која је припадала муслиманима, тако да ислам влада; пред нама су Палестина, Либан, Чад, Еритреја, Сомалија, Филипини, Бурма, Јужни Јемен, Ташкент и Андалузија'.
Ал-Азам, 1979. године у Пакистану, организовао је борбу против совјетске инвазије на Авганистан и у граду Пешавар основао покрет муџахидна који су финансирали Пакистан, Саудијска Арабија и САД. Осама бин Ладен, 1979. године, придружио се снагама Муџахида у Пакистану против Совјета; 1984. основао је Мактаб ал-Кхидамат (МАК) за регрутовање странаца, пријем оружја и глобално финансирање исламског покрета, а 1988. основао је Ал-Каеду, годину дана пре смрти ал-мортеАззама.
МАК је био претеча и претходни феномен терористичке активности која је довела до 11. септембра.
Исламски покрети
Исламски покрети представљају плод сезоне револуција на Блиском Истоку и Магребу, али њихов политички активизам може се повезати како са иранском револуцијом 1979. године, тако и са ратом противљења совјетској инвазији на Авганистан, иако се они само манифестују у 2011. години
Исламизам је - за разлику од ислама који је религија - политичко-социјална идеологија тоталитарног карактера, која своју визију почива на религијском фундаментализму. Три главна начина могу се следити како би се осигурала доминација над муслиманским друштвом: политички активизам, верски активизам и терористичко насиље звано „џихадизам“.
Исламизам
Две душе унутар ислама - реформистичка и револуционарна - имају за циљ конституисање исламске државе са различитим временским модалитетима. Међутим, револуционарна душа проповеда уништавање државних структура како би наметнула свој модел.
Исламисти су извршили снажан утицај у теократским државама, иако су недавно на демократски начин преузели вођство неких влада, као што се догодило у Турској.
То је резултирало нуспојавом да међународна заједница данас више можда неће са страхом доживљавати исламизам, до те мере да је 2011. године Нобелова награда за мир додељена Таваккул Карману, милитанту исламске странке и конзервативном Ал Ислаху, вођа женског протеста против јеменског режима.
Исламистичке странке ушле су у политичке владе земаља нарочито од деведесетих, повезујући исламистичку доктрину са демократијом, под утицајем модела Муслиманске браће, шиита и салафија.
Арапске државе, међутим, не подржавају ове покрете; Слично томе, Саудијска Арабија, на пример, подржава селефије, али се противи Муслиманској браћи коју финансира Катар. У ствари, у Египту је Саудијска Арабија подржала збацивање исламиста Мохамеда Морсија.
Турска Ердогана
С друге стране, Ердоганова Турска је најдуговечнији пример (од 2002) исламистичког политичког успеха, упркос присуству устава инспирисаног секуларизмом, са Странком за правду и развој под називом АКП.
АКП води Ердоган и његов програм не предвиђа револуције, већ постепене трансформације. Од преузимања власти изнео је морализацију турских обичаја и преоријентацију спољне политике према арапским и блискоисточним земљама.
За Запад је важно да постави питање компатибилности између стварања исламске државе и вредности демократије и слободе. Чини се да је Турска данас способна да споји механизме и структуре глобализације и оживјела је Дирекцију за вјерска питања која се обично назива „Дијанет“ (Диианет Ислери Басканлıгı).
Дијанет је постао моћ на власти успоном Реџепа Тајипа Ердогана на месту шефа владе. У периоду између 2006. и 2015. године, буџет Диианета је повећан (учетворостручен, 2 милијарде УСД) удвостручењем запосленог особља (150 хиљада); 2012. године отворио је свој телевизијски канал (Диианет ТВ) који је примљен у 145 земаља.
Од 2010. агенција Диианет трансформисана је из алата за контролу секуларизма у средство за глобалну промоцију турског ислама и неоосманизма. Промена курса манифестовала се ширењем исламских покривала за главу и репродуктивним и сексуалним питањима.
После неуспелог пуча 2016
Од 2016. године, након неуспелог пуча, Диианет је изгубио било какву аутономију од АКП-а и реформом агенције сада промовише извоз и глобалну промоцију турског, а самим тим и османског порекла.
Данас Диианет тренира имаме, саградио је преко 100 џамија широм света, припрема пакете за петак, испоручује Фатву и пружа социјалну помоћ; је у сталном контакту са Националном обавештајном службом (МИТ - Милли Истихбарат Тескилатı) и постао је важан за привлачење изборних гласова за Ердогана, а самим тим и за исламски национализам, што потврђују трендови гласања турске дијаспоре у Европи.
Диианет се посебно проширио у Европи и сада представља референтну тачку за читаву муслиманску заједницу. У Белгији контролира 70 џамија од 300; у Данској управља са 27; у Француској контролира 270 са око 50 имама; у Немачкој је основао ДИБИТ - Турско-исламску унију - финансирајући 900 џамија од укупно 3 хиљаде; у Холандији брине о око 150 џамија од 475 присутних; на Балкану је свуда отворио џамије (Албанија, Косово, Босна и Херцеговина), са изузетком Словеније и Бугарске, где је покушао верску радикализацију у ромским гетима.
Турска и Европа
Ататуркова Турска, секуларна и европска, нестала је, а исламска Турска се поново појавила. На његовом месту данас налазимо исламистички режим предвођен Ердоганом, који, према ОЕБС-у, није поштовао међународне стандарде о процесу гласања на референдуму 2017. године, који је хапсио политичке противнике и не гарантује људска права и цивиле становништва.
Европски парламент је више пута тражио од Ердоганове Турске да врати демократију и права.
Стога стварање исламске државе не гарантује државу демократије. Европска унија и њене чланице морају добро да размисле о текућем ширењу „исламске Турске“ кроз Диианет у турским дијаспорама у Европи: ово ширење (Диианет-Сермони-Сецрет Сервицес) могло би да ослаби ниво демократије и слободе на самом Западу .