(од Массимо Луца) „Двоструких 20 ... како сам преименовао текућу годину од првих дана јануара .. стигла је у тишини .. надреална тишина Не чујем свечано звоњаву звона .. долазак и одлазак аутомобила .. вика људи који су пролазили .. чини се да су се чак и трамваји поставили на гумене точкове тако да не чујемо њихово уобичајено клопарање .. а ни тргови неће одјекнути оним хиљадама концерата на које смо навикли дуго времена .. неће бити музике .. који нас је узео за руку да нас одведе на планету емоција ... на мору спокоја на острву које није ту осим оног из политике и уније.
Тишина која ствара заглушујући звук .. и која нас приморава на размишљање ..
Али да ли смо заиста уверени да ћемо се 4. маја извући из ове ноћне море? Да ћемо ускоро пронаћи исти пут којим смо ишли и који је одједном стао? Али да ли смо сигурни да ћемо и даље бити исти људи као и пре?
Верујем да уместо тога никада нећемо бити исти ...
Сви смо били „заражени“ чудним обликом свести .. оним који нам дође после патничког пута.
Постали смо одговорнији .. али Музика? Неко се у контролној соби питао како ће живети 900 хиљада радника емисије? .. Уверен сам да су владе увек размишљале о свету забаве као да су му припадали само уметници .. Васцо .. Рамаззотти или Паусини али не баш ... они су врх леденог брега.
Мислим на благајнике биоскопа .. онима који продају пића и сладолед у биоскопима .. свима оним групама младих, а не преживелима играјући се на венчањима или рођенданским забавама ... онима који наступају у Саламели Фестивал .. то је за овај невидљиви народ коме је тешко да комбинује ручкове са вечерама ... Они су Музика .. и ове Музике данас неће бити ... "