(аутор Паскуале ПРЕЗИОСА) Прошлог 12. октобра, Сједињене Државе су укинуле претходне мере ембарга против Судана.
Овај догађај је прослављен посетом заменика америчког државног секретара Картуму, главном граду Судана, Џона Саливана. Упркос присуству ових знакова детанта између две земље, Судан показује знаке поверења не према САД већ према Путину.
Први знаци овог политичког размимоилажења појавили су се у административном сукобу са познатом адвокатском канцеларијом са седиштем у Вашингтону (Арман Дабири & Ассоциатес), између Пољопривредне банке Судана, суданског министра пољопривреде и Суданске централне банке.
Иронично, адвокатска канцеларија је иста она која је заступала Либију Моамера Гадафија 2010. године, а данашњи спор је сличан оном који смо водили са либијском адвокатицом Анне Сефриоуи.
Прошлог новембра, судански председник, за којим се чека међународна потерница, Омар ал Башир, састао се у Сочију са руским председником Путином од којег је затражио заштиту. Суданског председника пратили су високи званичници као што су: министар спољних послова Ибрахим Гандур, министар одбране, природних ресурса и енергетике. Судански председник сматра да САД желе да га свргну са места председника Судана, пошто се током разговора са Саливаном, чини се, појавило инсистирање САД да спречи Ал Башира да се поново кандидује на наредним изборима 2020. године.
Од 22. до 24. новембра вођени су званични разговори о успостављању стратешке сарадње између две земље (Русије и Судана), током којих је судански председник затражио од Путина да буде присутан у земљи са војном базом, исти захтев је упућен и Ел Сисијевом Египат у ранијим временима.
Судан верује да САД желе да се мешају у Судан и суседна подручја, Дарфур и Јужни Судан. Судански захтев за помоћ подржан је конкретним акцијама.
Први је био Меморандум о разумевању са РОСАТОМ-ом за изградњу нуклеарне електране у Порт Судану и, према извештајима, реактор би требало да буде инсталиран до 2019. године.
Други је био споразум са руским министром одбране Сергејем Шојгуом о куповини копнене војне опреме, авиона СУ30 и СУ35 и ракета земља-ваздух С300.
Судански председник се састао и са Димитријем Медведевим са којим је изразио исте концепте сукоба које је имао са америчком администрацијом и забринутост да би његова земља могла да буде дестабилизована.
Председник ал Башир преузео је власт са чином пуковника, државним ударом 1989. године. Био је у центру пажње међународне јавности геноцида у Дарфуру (200.000-400.000 мртвих) и аутономије договорене са Јужним Суданом. Он је први председник земље за којом је Међународни кривични суд расписан међународни налог за ратне злочине и злочине против човечности.
Током самита Афричке уније у Јужној Африци 2015. године, на којем је учествовао Ал Башир, наредбу за хапшење суданског председника издао је, али није извршио Високи суд Јужне Африке, чиме се ставља на снагу извршност међународних кривичних дела. Председник Ал Башир је неколико пута реизабран са бугарском већином у својој земљи и овако се профилише 2020.
Проблем Судана је далеко од решења. Земља је прешла у руску орбиту, као и многе земље у Африци и Северној Африци на трагу Путинове политике на истоку, на Блиском истоку, у Африци и у Јужној Америци са Венецуелом.
Руска политика у сиријском и иранском сукобу представљала је лакмус тест за геополитичко поравнање земаља.
Сирија је прошла кроз процес дестабилизације који је блокиран руском интервенцијом која је приморала председника Башара ал Асада да остане на функцији, уз присуство руских база у земљи.
Све земље које страхују за своју стабилност на том подручју следе пример Сирије. Америчка геополитика се бори да учврсти своју мрежу у тој области, сада у предности Русије.
За Африку, ако се руско-кинески интереси консолидују, биће тешко развити стратешке планове сарадње са Западом.