(аутор Ђузепе Пачоне) Већ месец дана или више, међународна заједница је сведок преокрета досадашње стање међународног правног система од почетка инвазије руских трупа, које су извршиле инвазију на границе Украјине, суверене, независне државе и чланице Уједињених нација. Јасно је да није недостајало широке осуде од стране држава и међународних организација агресивног понашања Русије и забринутости у вези са механизмом Повеље УН који изгледа није функционисао, изостављајући примарни циљ у спасавању будућих генерација од ратне пошасти. Одговор целокупне људске породице, коју чине нације које су у интеракцији у међународном друштвеном животу, био је да се индиректно подржи Украјина као жртва руске агресије.
Западне земље, заправо, желе да избегну конфронтацију ману милитари директно са Русијом што би могло довести до до сада незамисливих последица прибегавају инструментима масовног уништења, а политичко тело УН, блокирано снагом руског вета, морало је да прибегне инструменту од економске санкције, контрола извоза ипомоћ у набавци наоружања. Истовремено, међународна заједница је одговорила Кремљу позивом да се упозна са том речју поправити, указујући да ће бити плаћени трошак због нарушавања територијалног суверенитета Украјине и насиља над њеним народом. Штавише, Кијев је Међународном суду правде (занимљив аспект о овој теми) поднео захтев до мере предострожности о манипулисању руске владе концептом геноцид да сакрије и оправда своју агресију. Наиме, судије међународног правосудног тела су тада тражиле од власти Кремља да обустави своје војне операцијеМеђутим, сам Суд се уздржао од одговора на захтеве украјинских власти за пуну надокнаду ратне штете. Сходно томе, кроз послератне руско-украјинске мировне преговоре, санкције се могу повезати са репарацијама, као инструментима за ребаланс и нормализацију односа на крају непријатељстава и степена ограничења реститутио интегрум или реститутио ин пристинум, што представља чињенично стање које постоји пред агресивном оружаном комисијом, што очигледно представља природни облик репарације.
Сврха економских, комерцијалних, као и моралних санкција или противмера је да се осуде међународна преступа и добију последице за преступника. Од примене санкција Москви, сведоци смо реакције против руског народа. Док санкције, које су увеле многе западне државе и сама UE (овај други је усвојио друге санкционисање пакета према Русији) настављају да расту, на пример, забраном чамаца олигарха који подржавају Путина из енглеског и канадског територијалног мора, Сједињене Државе су напредовале. предлози ликвидирати заплењену имовину олигархијске класе повезане са Путиновом аутархичном владом и уложити је у хуманитарну помоћ у корист Украјинаца, чак и ова заплена имовине Руса у корист Украјинаца поставља нека суштинска питања, као што је упитност законитост располагања имовином руских бизнисмена и руских компанија без суђења у коме би могли да имају право да тврде да нема везе између њих и Путинове одлуке да изврши инвазију на Украјину. Једна је ствар запленити или замрзнути имовину којој је предмет једностране санкције или заједнице, али то може представљати кршење имовинска права у ликвидацији или отуђењу имовине ради поправке. Према антикорупцијским и антитерористичким правилима, имовина оних који су били подвргнути таквим санкцијама може се поделити са циљем да се користи у корист погођених жртава, где постоји судска одлука против њих. Процес који би могао да потраје и захтева од власника заплењене имовине да покажу да њихова имовина нема никакве везе са незаконитом добити. Сада, и санкције и реститутио интегрум могу одражавати хегемонију односа који би могли да доведу до компензације као корисне мере за ублажавање санкција након престанка текућег кршења, у покушају да се поправи повреда. У случају Русије, која је извршила инвазију на украјинску државу, чак и ако се постигне мировни споразум, санкције би могле да опстану. Овде је репарације за напад они могу да сигнализирају напоре да се поправи штета проузрокована тако невиђеним кршењем међународног права, што би требало да буде део преговора и санкција.
La реститутио интегрум o реинтеграција у ситуацију претходно постојање за инвазију једне државе према другој држави подсећа на Версајски уговор и клаузуле о кривици које су Немачку учиниле одговорном за укупне трошкове Први светски рат, наметање поправитии који је посејао семе успона нацизма, предвођеног Хитлером, и избијања Други светски рат, одбијајући да плати део. Репарације изазване агресивним понашањем зависе од тога ко оствари апсолутну победу за странку, поравнање или прекид непријатељстава. Богата је пракса да држава агресор обештети нападнуту државу, како да не поменемо, на пример, инвазију Уганде и Бурундија од стране Танзанитске трупе седамдесетих година прошлог века, који су морали да плате одштету; као и интервенција Савета безбедности који је од Израела тражио надокнаду за то што је бомбардовао територијални интегритет Туниса средином осамдесетих година двадесетог века и тако даље. Али такође би се могло догодити да се државе жртве одрекну репарација, као што се десило када је Уједињено Краљевство одлучило да не тражи реститутио интегрум током сукоба на острвима Фокландске Малвине или можете подсетити на Косовска афера која је одустала од тога да од Србије тражи надокнаду штете коју су нанеле српске војне трупе. У принципу, да би била јасна ствар која се разматра, држава одговорна за међународно кривично дело, на крају оружаног сукоба, мора да обезбеди пуну репарацију за проузроковану штету, која укључује материјалну и моралну штету.
Ла стесса Стални суд међународне правде, с друге стране, у релевантној пресуди из 1927. године у радионицу Цхорзов, утврдио стандард за обим обавезе репарације у међународном праву, иако реститутио ин интегрум мора отклонити све последице недозвољеног дела и поново успоставити стање ствари које би вероватно опстало да наведено дело није извршено. Примијенити оно што је речено на ратне сукобе узроковане агресивним понашањем, наредити поновно успостављање статус куо анте тотал за инвазију је био изузетан случај, наглашавајући када је политичко тело УН обавезало режим Садама Хусеина да изврши пуну репарацију за своју ратну агресију и окупацију Кувајта, коју је добио од Комисија за жалбе Уједињених нација.
Сада се чини јасним да ће, инвазијом руских трупа на украјинску територију, након окончања сукоба, агресивно понашање Русије довести до реститутио интегрум испуњен са више милијарди долара за ратна штета украјинским градовима које ће Кијев свакако тражити од Москве. У суштини, репарације за напад не одражавају пуну цену, иако могу бити неоствариве. Судије Међународног суда правде, у одлуци о репарацијама које се односе на активности на територији Конга (Демократска Република Конго против. Уганда), позван је да изнесе своје мишљење о сложеном проблему накнада стете произашлих из оружаног сукоба, пресудивши да су власти Уганде морале да изврше пуну репарацију за окупацију и анексију дела источне територије Демократске Републике Конго. Међутим, судије међународног правосудног тела они су владали у Уганду од пагаре Демократској Републици Конго знатну суму одштете за изазивање смрти хиљада цивила, сексуалног насиља, штете на имовини и тако даље. Поред тога, међународна правосудна тела су увек подвлачила одговорност Уганђана да испоштују надокнаду за прекршаје које су починили недржавни актери на територијалној траци коју су окупирали, да усвоје све мере надзора, како је то санкционисано ИВ Хашка конвенција из 1907. о законима и обичајима ратовања на копну. Оно што је написано може се применити на украјинску територију коју су окупирале руске војне снаге, где се уз Русију боре групе сепаратистичких трупа и плаћеника, које нису под ефективном контролом Москве.
Такође треба додати да репарације које су проузроковане агресорским ратовима могу да покрију не само цивилне жртве, већ и борци који губе животе. Може се поменути, на пример, Версајски мировни уговор 1919. који је признао Немачку и њене савезнике да су узрочници свих губитака и штете које су претрпеле савезничке владе, али немачки ресурси нису били довољни да обезбеде потпуну репарацију чак ни за борце. Слично томе, Комисија за жалбе УН-а и Етиопско-еритрејска комисија за жалбе, на пример, одбили су захтеве за компензацију за повреде и губитке бораца и војне логистичке опреме. Сходно томе, наводи се да напад крши – према општи коментар Комитета за људска права – право на живот, сугеришући да не само цивили неће бити укључени као жртве у контексту репарација, већ и војска нападнуте државе.
Украјинска влада би, на пример, након што је оружје две руско-украјинске зараћене стране ућуткано, како би се добила поправна реализација, могла би да уведе порез на репарацију сировина као што су руски гас и нафта како би поништила све последице незаконитог чина. и повратити стање које би постојало да није извршен руски агресивни чин. Нажалост, до Владимира Путина и његових пратња остаће у контролној соби Русије, политичком телу УН ће заиста бити тешко да успостави а Комисија за жалбе. Највише би укидање санкција могло да буде условљено компензацијом Украјини путем билатералних руско-украјинских или споразума САД/ЕУ-Русија. Репарацијама, као средством за исправљање преступа, рехабилитује се морални положај једне земље и њен статус међународних односа.
У закључку, не може се не приметити да је руско агресивно понашање према украјинском народу скоро срушило стару Повељу УН са својих седамдесет пет година живота да се избегне рат у Европи. Ратна окупација настала инвазијом на Русију делимично је нарушила темеље међународног правног система, који ће наставити да постоји и на крају овог апсурдног војног сукоба, обликујући накнадно како да се санира део нанете штете. ману милитари. Такође треба имати на уму да репарације служе за јачање међународног правног система компромитованог након његовог кршења, али и за заштиту права цивила који су били беспомоћне жртве.