(написала проф. Барбара Фацценда) Проћи ће године пре него што буду јасне пуне последице Трумпове одлуке да се повуче из нуклеарног споразума са Ираном - да ли ће садржати иранску регионалну агресију и нуклеарни програм или их нахранити.
Анализирајући логику Трампове одлуке, разумемо како је она резултат стратегије засноване на претпоставкама.
Први: стране које су преговарале са Ираном о споразуму из 2015. - Сједињене Државе, Британија, Русија, Француска, Кина, Немачка и Европска унија - могле су да разговарају о већим ограничењима активности. Регионима Ирана и смањењу нуклеарног програма Техерана далеко изван граница 13 година предвиђено споразумом. Не постоји начин да се зна да ли је то истина. Ирански режим био је суочен са огромним унутрашњим притиском и било му је потребно уклонити санкције; мало је назнака да је могао признати више него што је учинио. Као и многе стратешке претпоставке, и ова се више заснива на мишљењу или увјерењу него на опипљивим доказима.
Друга претпоставка је да САД сада могу појачати притисак на Иран и натјерати га на врсту далекосежних уступака које Обамина администрација није могла или није хтјела постићи. Ово изгледа веома упитно с обзиром на то да би за то била потребна сарадња многих нација да би била ефикасна и на тај начин гурнула Иран на уступке у погледу онога што сматра својим виталним националним интересима. Као што показује Вијетнамски рат, вероватно да ће чак и слабија нација попустити под притиском Америке када су у питању њени витални национални интереси.
И даље је тешко сагледати како је могуће да Сједињене Државе промовишу своје националне интересе или "ставе Америку на прво место" повлачењем из нуклеарног споразума са Ираном.
Заговорници Трумповог приступа сугеришу да прави циљ није присилити Иран на веће уступке, већ га ослабити толико да режим падне. Иако је истина да многи Иранци, посебно млади људи, дубоко мрзе своје теократске владаре, нема правог разлога вјеровати да је промјена режима неизбјежна, или чак и ако се то догоди, замена је боља за Сједињене Државе. И овај став се више заснива на мишљењу или уверењу него на конкретним доказима.
Трећа претпоставка је да САД могу извршити притисак на друге нације да обнове и пооштре санкције Ирану и добити уступке од Техерана. Ово је такође дискутабилно. Чак и ако Трумпова администрација може остварити одређену сарадњу са европским државама, на пример спречавањем компанија да послују са Ираном под казном ускраћивања приступа америчком тржишту, мало је вероватно да ће Русија и Турска то следити. Било би готово немогуће саставити јединствени фронт који је гурнуо Иран ка споразуму из 2015.
Чак и унутар Сједињених Држава, подршка Трумповом приступу могла би се урушити ако амерички грађани изгубе посао због отказивања иранских уговора, посебно у великим корпорацијама попут Боинга, или ако дође до повећања цијена нафте на глобалној разини.
Очекује се да ће економски трошкови рецесије из иранског споразума САД осјетити на међугодишњим изборима касније ове године, помажући у повећању проблема са којима се Републиканска странка већ суочава, те да ће ти трошкови наставити да расту до 2020. изборна трка.
Трумпов приступ Ирану у основи претпоставља да повлачење из нуклеарног споразума нема штетних ефеката изван Блиског истока. У ствари, Северна Кореја ће највероватније закључити да не може рачунати на то да ће се САД придржавати било каквог споразума који ограничава њен нуклеарни програм, чиме би Ким Јонг-ун био мање склон озбиљном споразуму са Трумповом администрацијом.
За сада је Иран најавио да ће наставити да се придржава ограничења. Повлачење Сједињених Држава, које више одражава домаћу политику него било која кохерентна стратегија за Блиски исток, могло би, „Иран неће дозволити већа ограничења у свом нуклеарном програму од оних која су већ садржана у споразуму.
Ово ће заузврат подстаћи растућу перцепцију непоузданости Сједињених Држава и све мањи утицај како на Блиском истоку тако и на глобалном нивоу.
У суштини, једини добитници могу бити најјачи непријатељи Ирана: Израел и Саудијска Арабија.