(аутор Јохн Блацкеие) Не знам колико је ортодоксно представљати се појединачно пред италијанским народом како бисте објаснили шта ћете учинити, чак и ако се председник Савета министара појави на телевизији. И сам председник Сједињених Држава се представља нацији окруженој мноштвом сарадника, али овде, у Италији, где су „хероји тренутка“ они на болничким одељењима и иза благајни у супермаркетима, неко наставља да привлачи све пажњу националне заједнице да диктира монотоне монологе читавој нацији.
Суочени с пандемијом која показује утјецај на популацију једнак десет посто заражених, барем ако се израчуна пропорција између урађених брисева и пронађених позитивних, Премијер, Гиусеппе Цонте, представио се по ко зна који пут са статистичким бројевима и хипотетичким еволуционим сценаријима који би требали послужити за очување добробити становништва у друштвено-економском контексту у којем правила игре диктирају смртоносни вирус.
Такође се дешава да током ових монолога који су охрабрујући за премијеров тон гласа, али који тада не одговарају стварној безбедности, с обзиром на то да су и данас стигли до Творац готово пет стотина Италијана, постоји могућност да се бавите политиком или да све претворите у изборни скуп.
Премијер је у ствари директно напао два главна представника опозиције у парламенту, оптужујући их за политичке нападе на његову адресу и изобличење стварности. Ипак, чинило се да је у последњих осамдесет година улога политичке опозиције у Италији, која није била у стању да учини ништа друго, управо то. Могуће је да је премијер почео погрешно представљати улоге или тумачити своју као неприкосновеног монарха који не воли критике својих противника.
У читавом овом малом позоришту које, међутим, у својој четвртој епизоди још није променило драму ситуације у Италији ни за делић, с обзиром на то да након неколико месеци још увек нема маски за становништво, поменута је и Европа , као институција, по ко зна који пут покушава да сугерише да је све у реду и да је све што се дешава под контролом и резултат прорачуна и планирања Владе.
Уместо тога, јасно је супротно. Европа, велики смртно болесни, наставља да показује све своје симптоме болести којој нема лека. Холандија се противи еврообвезницама које траже Италија, Француска и Шпанија. Немачка позива нашег шефа владе да га убеди да оправда још једно одбијање италијанских захтева. Италијански представници у врху европских институција нису позвани на састанке на којима се доносе одлуке. Вавилонска кула, суочена са толиком забуном, изгледа као тихо и хладно планинско светилиште.
Читава Европска унија показује се свету као организација у неслагању која има само назив уније јер се свака нација, чак и у хитним случајевима попут ове, придружује редовима да задржи националне позиције, занемарујући вапаје за помоћ од оних који заиста мора бити у стању да се ослони на систем сарадње.
Није се разумело, у ствари, а шта ради Европска унија. Ако не може да интервенише да помогне онима који траже помоћ у оваквим драматичним тренуцима, чему служи? Грчка би нам могла дати одговор да није посвећена суочавању с вирусом с једне стране и економским и финансијским разарањима до којих га је сама Европска унија довела.
Одговор је врло јасан у главама свих Италијана. Анахронистичко чудовиште бирократије и струје интереса више нема разлога да постоји и напори италијанске владе да имплицира да је све у реду су бескорисни.
Ништа није добро. Сви су то приметили, и лидери политике и пажљиви људи, мало ометани у овом периоду фудбалским утакмицама и култним програмима у недељу поподне.
Чули смо ову терминологију на уснама многих лекара последњих месеци која је сада постала позната јавности, али је можда заиста дошао тренутак, после пандемије, да искључите респиратор из Уједињене Европе која нема апсолутно никакве сврхе осим подвргавања суверених држава под окриљем неколицине просветљених.