Иако је корпоративна величина малих предузећа присутних у Италији веома ограничена, фискални и економски допринос земљи је веома значајан. Што се тиче пореза и дажбина, на пример, самозапослени и мала предузећа су 2018. године пореским органима платили 42,3 милијарде евра (што је једнако 53 одсто од преко 80 милијарди пореза које је платио цео производни систем). Све остале, углавном средње и велике компаније, међутим, платиле су „само” 37,9 милијарди (47 одсто од укупног). У суштини, мали су платили 4,4 милијарде пореза више од свих осталих. ЦГИА је то известила.
„Као што показују подаци ове обраде – наводи координатор Канцеларије за истраживање Паоло Забео – фискални допринос средњих и великих компанија је много мањи од очекиваног. Овај резултат се може приписати како њиховом малом броју, тако и великој могућности да ове производне компаније избегну порез. Како је недавно објавио Међународни монетарни фонд, неплаћање пореза од стране великих веб мултинационалних компанија, на пример, одузима око 20 милијарди евра из италијанске касе сваке године.
У светлу ових резултата, ЦГИА снажно захтева да се вратимо са већом пажњом на свет малих и микро предузећа, с обзиром на то да је опорезивање и даље на неподношљивом нивоу, да се кредити споро одобравају и износ комерцијалног дуга нашег јавног сектора. Администрација (Па) према својим добављачима износи 57 милијарди евра, од чега се отприлике половина може приписати пропуштеним плаћањима. Тема, неплаћања од стране ПУ, која нажалост више није у центру пажње јавности. Секретар ЦГИА Ренато Масон каже:
„Наша ПА не само да плаћа са неоправданим закашњењем, што нас је у децембру 2017. коштало упућивања Европском суду правде, већ када то учини више није у обавези да плаћа ПДВ свом добављачу. Након увођења подељеног плаћања, у ствари, компаније које раде за јавни сектор, поред тога што морају да трпе веома дуге рокове плаћања, трпе и ненаплату пореза на додату вредност што је, иако представља рупу, дозвољава предузећа да имају већу ликвидност за покривање текућих трошкова. Ова ситуација, комбинована са смањењем банкарских кредита предузећима у последњих неколико година, погоршала је финансијску стабилност многих малих предузећа”.
Ако данас рачунамо веома мали број великих компанија, ЦГИА подсећа да је до прве половине 80-их њихова улога у националној економији била на највишем нивоу. Италија је у то време била међу светским лидерима у области хемикалија, пластике, гуме, челика, алуминијума, информационих технологија и фармацеутских производа, захваљујући улози и тежини многих великих јавних и приватних компанија (Монтедисон, Ени, Монтефибре, Пирелли, Италсидер, Алумик, Оливетти, Ангелини, итд.). Скоро 40 година касније, међутим, изгубили смо тло под ногама и лидерство у скоро свим овим секторима. И то се није десило због циничне и варљиве судбине, већ након природне селекције коју спроводи тржиште.
Као што је већ наглашено, економска тежина наших великих компанија (оних са више од 250 запослених) сада је сведена на веома мале размере. С обзиром на сва 4 испитана индикатора, МСП показују перформансе које су значајно супериорније од оних великих компанија.
У јединицама, на пример, број ових последњих је нешто више од 3.200 (0,1 одсто од укупног броја италијанских компанија). Промет великих играча, међутим, утиче на укупну цифру за 31,9 одсто. Ако укупан промет износи 2.855 милијарди евра, део који се приписује великим компанијама је 911 милијарди. Додата вредност, опет великих компанија, износи 32,7 одсто укупне. Ако је национална цифра у апсолутном износу 702 милијарде, удео компанија са више од 250 запослених је 230 милијарди. Коначно, иу погледу запослених, резултат поређења са МСП је прерогатив ових последњих. Од групе људи запослених у приватном сектору од преко 14,5 милиона радника, само 3,1 милион (што је 21,4 одсто укупног броја) запослено је у великој компанији.
