Шеф италијанске спољне обавештајне службе Алберто Маненти пожурио је у Москву да реши веома деликатно питање.
У питању је било учешће снажног човека Киренаике, ген. Калифа Хафтар на самиту у Палерму.
Хафтар није желео да седи за истим столом са новим министром унутрашњих послова Владе националног јединства Бишагом, Мисратиним представником маргине која припада непожељној Муслиманској браћи.
Директор АИСЕ-а, Алберто Маненти, хитно је одлетео у Москву да се састане са десном руком Ал Сараџа и убеди га да не дозволи новом министру унутрашњих послова Бишаги да интервенише у Палерму. Пошто је добио потребна уверавања, генерал Калифа Хафтар ће, међутим, бити подстакнут великим неповерењем у Палерму. Хафтаров састанак са руским министром одбране последњих дана у Москви био је веома плодан у убеђивању да интервенише у Палерму. До данас постоји још једна рана која треба зацелити: број два у Председничком савету Маетиг, историјски пријатељ Италије из Мисрате који разговара са Каиром преко војних канцеларија Салема Јухе, није добио никакав позив на самит у Палерму.
Италијанска влада у овој фази сматра само Хафтара, Ал Сараџа, председника парламента Тобрука Салеха и шефа Државног савета Ал Мишрија, блиског Братству, као главне актере ишчекиваног самита.
Међутим, Ал Саррај ће довести двојицу заменика, дакле и Маетига у његовој политичкој улози (ово ће ублажити његову евидентну љутњу).
Меркелова и Макрон неће доћи, али ће бити француски министар спољних послова, алжирски премијер, вероватно Ал Сиси, председници Чада и Нигера, Турске, високо представништво Шпаније и делегација Либије (28 људи). Вашингтон неће послати Мајка Помпеа, али је одлучио да пошаље свог најважнијег подсекретара Дејвида Хејла, америчког изасланика за Блиски исток. Русија ће стога послати заменика руског министра Михаила Богданова, Путиновог моћног опуномоћеника на Блиском истоку.
Француска и Италија, зачудо, сарађују. Ове недеље високи званичници Јелисеја састали су се са италијанским колегама у Риму, а људи из Мисурате који су јуче позвани у Париз доћи ће данас у Рим.
Пошто је избегла изборе 10. децембра како би Француска желела, она се нада да ће на крају самита бити могуће успоставити „мапу пута” која ће Либију одвести до истински демократских избора. Јуче је у УН представљен „Саламејев план”, где је одлучено да „стратешки концепт” Палерма потпише Саламе, у ствари, а избори ће бити одржани следећег пролећа.
Саламе план
Први стуб је пројекат обезбеђења капитала, који подразумева формирање институционалних снага које би требало да прогресивно замене милиције за контролу територије. „Нови Комитет за безбедносне аранжмане Триполија припремио је свеобухватан безбедносни план за престоницу Триполи који је усвојио Председнички савет, рекао је изасланик УН за ту северноафричку земљу, подвлачећи да треба да постоје „дисциплиниране и редовне полицијске снаге за заштиту град, а не милиције“. У овом сценарију, Конференција у Палерму „је прилика да државе чланице понуде конкретну подршку у обуци професионалних снага безбедности“ како би се Либијцима помогло да „окрену страницу од зависности од оружаних група ради сопствене заштите“. Наоружане групе биле су протагонисти насилних сукоба у Триполију прошлог септембра, који су коштали живота преко 120 људи, а са којима је изасланик УН преговарао о споразуму о прекиду ватре, праћеном глобалним планом за безбедност главног града Либије. Споразум, објаснио је Саламе, има за циљ да "осигура да наоружане групе које делују у граду престану да застрашују или контролишу институције и да, дугорочно гледано, Триполи штите редовне и дисциплиноване полицијске снаге". А „успех у главном граду је пресудан, не само зато што је у њему домаћин великом делу владиних институција и 30 одсто либијског становништва, већ и зато што оно што функционише у Триполију може бити модел који ће се реплицирати у другим градовима у земљи“ Дипломата је тада, за економски извор, објаснио да је самит на Сицилији прилика да се добије практичнија подршка у прерасподели националног богатства и да стабилност у земљи неће бити постигнута све док се Либијци боре за ресурси.
Јер ако је тачно да је Либија богата земља, како пише Хуффингтон Пост, захваљујући нафти, и да је само у првој половини године остварила профит од преко 13 милијарди долара, међутим „Либијци су све сиромашнији, а криминалци који прибегавају насиљу и кронизму, краду милијарде из националне касе.” Међутим, септембарски сукоби су понудили „јединствену прилику“ за покретање економских реформи у циљу побољшања услова живота Либијаца и смањења могућности зараде милиција, смањујући велики јаз између званичног девизног курса и курса на црном тржишту, које има омогућио неколицини да се обогате, и суочавање са недостатком ликвидности у банкама, што приморава Либијце да чекају у дугим редовима испред кредитних институција. „Ово је био само први корак – истакао је изасланик УН – потребно је учинити више на даљој нормализацији ситуације”, фаворизујући постепено укидање субвенција за бензин, што је омогућило „шверцерима да нагомилају милијарде динара”, али пре свега „ промовисање поновног уједињења“ Централне банке и финансијских институција. Поновно уједињење финансијских институција које нужно пролази кроз политичку одлуку о поновном уједињењу земље, тренутно подељене између две владе, владе Триполија на Западу и Беиде на истоку. Трећи камен темељац плана се тиче заправо институционални пут којим Либија мора да крене, сазивањем националне конференције која „мора да се одржи у првим недељама следеће године“. Конгрес који би требало да буде високо репрезентативан, укључујући све политичке реалности у земљи: „Време је да се пружи прилика већој и репрезентативнијој групи Либијаца да се састане на територији без спољног мешања“, објаснио је Саламе. „Али Конгрес неће бити нова институција и нема за циљ да замени друга законодавна тела. „Изборни процес би, међутим, требало да буде у пролеће 2019. „Из најновијих извештаја, „80 одсто Либијаца инсистира на томе да се избори одрже што је пре могуће“, додао је Саламе.
Према изворима из УН-а, парламентарни избори би требало да доведу до стварања новог законодавног тела, уз прогресивну замену парламента Тобрука, али и Високог државног савета Триполија. Нова Скупштина ће стога морати да измени важећи Устав и да истовремено ради на изборном закону с обзиром на председничке изборе, иако се временски не зна колико би ова фаза могла да захтева. У најбољем случају говоримо о почетку 2020. У том тренутку, поред гарантовања стабилности земљи, са изабраним председником и владом, Либија би имала све демократске услове да ослободи ресурсе сада блокиране ембаргом. . Током разговора о плану на самиту на Сицилији, покушаћемо да изградимо највећи могући консензус међу међународним партнерима: "Јединство међународне заједнице је кључно ако желимо стабилност у Либији", рекао је Салам. Линија коју је у потпуности прихватио италијански министар спољних послова и коју такође подржавају неки важни глобални и регионални актери укључени, у различитој мери и са различитим унутрашњим представницима, на либијском фронту: САД, Русија, Велика Британија, Египат, Турска, Уједињени Арапски Емирати, иако са различито модулисаним опредељењима, они подржавају „План С“.
Саламе је пре два дана добио завршни извештај о консултацијама одржаним од априла до јула са свим секторима цивилног друштва, на преко 40 локација широм Либије, као и са групама дијаспоре које живе у иностранству. Према саопштењу које су пре два дана објавиле УН, у консултације је учествовало преко 7.000 Либијаца, док су милиони других пратили процес путем друштвених или традиционалних медија. То је инклузија на којој је Моаверо увек инсистирао, а коју је премијер Конте учинио својим, поново га покренувши у мисијама које су га одвеле у Вашингтон, Москву и, недавно, Тунис и Алжир.
Извештај Це.СИ (Центра за међународне студије) који је уредио Лоренцо Мариноне: „Временски период који је протекао од слома институционалног јединства 2014. године, из којег су настали ривалски парламенти Триполија и Тобрука, доживео је јасно погоршање политичког, безбедносног, економског и социјалног оквира земље. Макро-подела између Истока и Запада убрзала је фрагментацију друштвеног и племенског ткива и погоршала осећања неповерења и међусобне сумње међу многим душама побуне. Десетине оружаних група, често израз појединих градова, ако не и квартова, у више наврата су се сукобљавале, осцилирајући између покушаја добијања већег удела моћи и учвршћивања у одбрани привилегија стечених после 2011. године. дипломатија коју воде Уједињене нације прогресивно је губила снагу и оштроумност. Потписивање Скхиратског споразума (децембар 2015) и накнадно успостављање Владе националног јединства у Триполију (март 2016) одмах су показали сву своју ограниченост...“.
Суочени са овим сценаријем, даље напомиње аналитичар Це.СИ, „до сада је дипломатија давала приоритет стварању нових институција, у оквиру којих би странке накнадно морале да пронађу модус вивенди и договоре се о праведној расподели власти. Најновије тензије које су захватиле земљу, међутим, јасно указују на то да либијски актери имају апсолутни приоритет да гарантују адекватан приступ државним ресурсима. Учешће у новим институцијама, попут ове? као што је потрага за обликом легитимитета, виде се само као средство за постизање овог циља. ..”. „План С“ је, у овом сценарију, коцка. Као на конференцији у Палерму.