Министарство пољопривредне, прехрамбене и шумарске политике најављује да је јутрос у Паризу формално представљена транснационална кандидатура „Ла Трансхуманце“ као УНЕСЦО -ве нематеријалне културне баштине човечанства.
Кандидатуру је предложила Италија као лидер заједно са Грчком и Аустријом.
Потписивањем досијеа о транснационалној кандидатури од стране сталног представника Италије при УНЕСЦО -у, Амб. Винценза Ломонацо, заједно са својим колегама из Аустрије и Грчке, формално је покренут међународни процес евалуације, који ће укључивати тело независних техничких стручњака, а затим и накнадну одлуку Управног одбора УНЕСЦО -а у новембру 2019.
Традиционална пракса трансхумансе представља сезонску миграцију стада, стада и пастира који се заједно са својим псима и коњима селе у различите климатске зоне, по полуприродним стазама овчјих стаза. Путовање траје данима и зауставља се на унапред одређеним местима, познатим као „поштанске станице“.
Трансхуманце као културни елемент, са снажним идентитетским садржајем, вековима је могао да створи јаке друштвене и културне везе између практичара и насељених центара које прелазе, као и представља одрживу економску активност коју карактерише осебујан однос између човека и природе, утичући својим симболичким набојем на сва поља уметности.
Трансхуманце се и данас практикује у централној и јужној Италији, где се налазе Реги траттури, почевши од Аматрице (на чијем се главном тргу историјски одиграла велика гозба трансхумантних пастира) и Цеццано нел Лазио у Аверса дегли Абруззи и Песцоцостанзо у Абруззу, од Фросолонеа у Молисеу до Гаргана у Пуљи. Трансхумантни пастири су и даље активни у алпском подручју, посебно у Ломбардији и у Вал Сеналесу у Јужном Тиролу.
Израду досијеа о кандидатури, на међународном нивоу координирала је Радна група УНЕСЦО -а при Министарству пољопривреде, хране и шумарства, којом је предсједавао проф. Пиер Луиги Петрилло, видео је активно укључивање италијанских заједница које су последњих година активно радиле на побољшању и заштити трансхуманције и фундаменталног доприноса породица и пастира који су годинама успели да одрже виталност праксе, упркос друштвено- економске потешкоће и депопулација руралних подручја.