(написао адмирал Гиусеппе Де Гиорги) Док је у Америци „Време“, да би се говорило о „мигрантској кризи“ експлодирало у Сједињеним Државама након линије „нулте толеранције“ коју је применила Трампова администрација, насловницу свог следећег издања посвећује иконичним слика детета, одвојеног од родитеља, које очајно плаче пред неприступачним председником, у Европи мигрантска ситуација није ништа боља. Случај брода Акуариус прво је припао медијима, а затим и невладиној организацији Лифелине. Али може ли затварање италијанских лука, као што је нови министар унутрашњих послова више пута рекао, заиста бити решење за заустављање имиграције у Италији? Да ли је предмет сложен и да ли је, чак и на нивоу међународног права, заиста применљив?
12. јуна 2018. године, ради разјашњења неких тема о којима се много расправљало након приче која укључује брод Акуариус са 629 миграната на броду, Интересна група за морско право, која окупља професионалце из академског света који се баве законом мора, написао је отворено писмо у четири тачке да прецизира неке обавезујуће правне принципе за нашу земљу, као део међународне заједнице и чланице Европске уније. Из овог текста је јасно да спасавање живота на мору је обавеза, па чак се и италијански устав (члан 2) заснива на солидарности као императивној дужности. Чак и Конвенција Уједињених нација о поморском праву из 1982. године, чинећи свој древни међународни обичај, успоставља дужност заштите људског живота на мору за све приморске државе. Међународно право стога налаже државама да обавезују заповеднике бродова који плове под њиховом националном заставом да пруже помоћ свима онима који се затекну на мору у животној опасности, да о томе обавесте надлежне власти, пруже пружену прву помоћ спашеним субјектима и пребаце их на сигурно место. Штавише, ова дужност по својој природи не може бити искључива и пропуст једне државе да је испуни не представља адекватну основу за одбијање да се повинује приговору друге државе. Избор Шпаније да поздрави брод „Акуариус“ након одбијања италијанске државе био је јасан пример за то. Непружање помоћи несметаним путовима такође је злочин у Италији, према члановима 1113 и 1158 навигационог кодекса.. Сви субјекти, јавни или приватни, који имају вести о броду или особи која је у опасности на мору, дужни су да пруже помоћ ако је животна опасност непосредна и озбиљна и претпоставља потребу за хитним спасавањем. С тим у вези, према Хамбуршкој конвенцији, све државе са обалним подручјем дужне су да обезбеде службу трагања и спасавања (САР - скраћеница од енглеског „сеарцх анд ресцуе“) која указује на све операције којима је циљ да спасу људе у потреба). Током конференције ИМО-а (Међународне поморске организације) 1997. године у Валенсији, Средоземно море је подељено између обалних земаља и, према овој подели подручја САР-а, подручје италијанске одговорности је око 500 хиљада квадратних километара (што је приближно петина читавог Средоземља).
Што се тиче затварања лука, ваља подсетити да ова мера сама по себи није забрањена морским правом, јер луке потпадају под искључиви суверенитет државе.Могућност његове примене зависи, међутим, од постојања (или не) билатералних споразума између лука и држава заставе (и од садржаја тих споразума), као и од специфичности сваког појединачног случаја. Међународне конвенције о поморском праву, заправо, не предвиђају изричито обавезу држава да искрцају бродове који су спасили своје луке, а заснивају се на обавези солидарности на мору, која би била занемарена ако би му било ускраћено. '' приступ луци брода са људима који су у животној опасности, тек спашени и којима је потребна хитна помоћ. Гарантована доступност основних потрепштина (вода, храна, лекови) у складу са члановима 2 и 3 Европске конвенције о људским правима (ЕКЉП) и након искрцавања људи којима је потребна медицинска помоћ, ова имплицитна обавеза више неће постојати, чак ако покреће питање масовног протеривања, забрањеног међународним правом (конкретно, Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода). Приоритетно и нејасно одбијање свих људи који су се опоравили на мору онемогућило би процену појединачних ситуација људи на броду. Многи протести невладиних организација и оних који се противе тврдој линији коју је одлучила италијанска влада заснивају се на овом аспекту.
У целој овој ствари недостаје активна улога Европске уније, јер је истина да је она сада недовољна, јер не узима у обзир величину миграционих токова последњих година, (као што смо могли да приметимо са последњи догађаји), европска уредба, такозвани Даблин ИИИ, која идентификује државу чланицу одговорну за испитивање захтева за међународну заштиту (Рег. (ЕУ) бр. 604/2013). Овај систем стога треба прегледати, без икакве сумње, јер је због свог положаја и географске конформације наша земља постала природно и омиљено место за слетање миграната са афричког континента. Ситуација која доводи до оптерећења Италије испитивањем превисоког броја захтева за заштиту и која захтева већу пажњу и равноправније поделу напора, како логистичких тако и економских, других европских земаља, како би се суочила са хуманитарним ванредним ситуацијама миграције морем са собом доносе.
Чини се да је Италија стога желела да користи случај Водолија као средство за враћање мигрантског питања у средиште европске расправе. Суочени смо са хуманитарном ванредном ситуацијом са којом се Италија не може сама, и уместо да затвори наше луке, сада се тражи да друге европске државе желе да отворе своје.