Јуче је амерички министар одбране Јим Маттис говорио о тајном плану за питање Северне Кореје. Сједињене Америчке Државе имале би војну опцију против Северне Кореје способну да неутралише погубну оружану одмазду ове последње против суседне Јужне Кореје. Секретар је одржао конференцију за новинаре пред дописницима Пентагона на којој је објаснио да САД не намеравају да оборе балистичке ракете тестирао Пјонгјанг, осим ако нису усмерени на мете Сједињених Држава или њихових савезника. Што се тиче хипотезе о распоређивању америчког тактичког нуклеарног оружја на тлу Јужне Кореје, Маттис је рекао да је Васхингтон ангажован у „отвореном дијалогу са нашим савезницима о свим питањима. Нисмо само пријатељи, већ савезници од поверења, и из тог разлога међусобно расправљамо о свакој ствари. Главна кочница у хипотетичкој војној офанзиви САД против Северне Кореје је огромна ватрена моћ конвенционалне артиљерије коју је Пјонгјанг распоредио на граници са Јужном Корејом, а која би у случају непријатељстава могла да нападне главни град те земље.
13600 топова спремно за брисање Сеула
Војна опрема Пјонгјанга сматра се застарелом, али то га не би спречило да ослободи разорну артиљеријску паљбу на Сеул. Ако дође до сукоба, ни војска Сједињених Држава ни јужнокорејске снаге нису се могле надати да ће отклонити ову пријетњу, процијењену на 13600 топова различитог калибра, што је (теоретски) пола милиона граната за нешто мање од шездесет минута. Најмоћније оруђе Северне Кореје је артиљерија, само делимично распоређена на граници са Јужном Корејом. Међутим, артиљерију Пјонгјанга мучи велика стопа кварова због аутохтоне муниције и лоше обучености јединица. Према Стратфору, 25 одсто артиљеријске муниције Северне Кореје не експлодира на мети. Сумња се и у брзину ватре и тачност система.
Одржива брзина ватре кључна је за артиљеријске системе: више погодака у мету у најкраћем могућем року пре него што се идентификују и униште. Поента је другачија у савременим системима дугог домета, као што је вишецевни ракетни бацач 300 мм са наводним дометом од 125 миља: по снази би то било једнако руском БМ-30. Идентификован током последње војне параде, режим га је две године пустио у масовну производњу. Северна Кореја би тада могла снажном баражом погодити Сеул који је удаљен само 35 миља од демилитаризоване зоне. Тактички гледано, МЛРС је практичнија и економичнија од пројектила.
Нуклеарни аспект ракетне бојеве главе могао би се лако замијенити артиљеријским гранатама у комбинацији с хемијским оружјем. Према Иницијативи за нуклеарну претњу, залихе Севера варирају између 2500 и 5000 тона хемикалија. Земља би могла да производи нервне агенсе као што су Сарин и ВКС. Верује се да су ови други у срцу производње хемијског оружја у земљи. Да је Пјонгјанг управо користио ову имовину и изложио је детекцији и противпожарној ватри, они би се сигурно користили за неселективно циљање главног града и његових предграђа.
Ракете за одмазду
Коначно, у арсеналу Северне Кореје било би више од хиљаду балистичких пројектила, укључујући Сцудс и аутохтоне верзије дугог домета Нодонг и Таеподонг, потенцијално способне да погоде било који део Јужне Кореје. Балистичке ракете пружиле би значајну снагу додатне ватре усмерене на Сеул и америчке војне положаје изван Корејског полуострва, попут Јапана. Пјонгјанг би свакако могао да носи бојеве главе различитих приноса до Кт са високим потенцијалом и неконвенционалним експлозивом. Ракете би, због недостатака у постојећим системима навођења, сигурно биле усмерене на урбане центре као чин одмазде. Употреба потенцијалног напада са нуклеарним бојевим главама је другачија. Процене су контрадикторне. Вероватно су два, можда пет већ кренула на Нодонг. Међутим, један нуклеарни удар на јужнокорејски урбани центар резултирао би катастрофалном катастрофом и непоправљиво активирао америчку лаку и тешку линију у Охају, увек на лансирној позицији. Неконвенционална одмазда Северне Кореје изазвала би контекст судњег дана са незамисливим последицама.